Nuklearno oružje

Iz Vojne Enciklopedije
Pečurka atomske bombe
Mapa Japana sa lokacijama eksplozija 1945.

Nuklearno oružje je oružje velike razorne snage značajno jače i od najjačeg konvencionalnog eksploziva. Takvo oružje je sposobno da uništi ili ozbiljno oštetiti celi grad, a takođe bi pobilo ili ranilo većinu stanovništva, dok bi radijacija bila tu prisutna decenijama. Preživelo stanovništvo koje je ostalo u tim gradovima bilo bi ozračeno i osuđeno na polako izumiranje u strašnim mukama. Tako da nuklearno oružje u mnogome prevazilazi po svojim karakteristikama sva poznata oružja koja su se proizvela do danas.

U istoriji ratovanja, nuklearna oružja korišćena su samo dva puta, oba puta tokom zadnjih dana Drugog svetskog rata. Prvi događaj desio se ujutro 6. avgusta 1945. godine, kada su SAD bacile atomsku bombu na japanski grad Hirošimu,[1] čije je šifrovano ime bilo Mališa. Ova bomba je bila napravljena na bazi reakcije nuklearne fisije od uranijuma 235. Fisija znači cepanje nuklearnog jezgra. Drugi događaj odigrao se tri dana kasnije kada je bačena na japanski grad Nagasaki,[2] koji je imao šifrovano ime Debeljko. Ova bomba je bila napravljena od plutonijuma 239. Fuzija znači spajanje nuklearnog jezgra. Budući da je bila drugačije konstruisana od uranijumske bombe bačene na Hirošimu, snaga njene eksplozije bila je veća 1,5 puta. Pretpostavlja se da je 129.000 ljudi poginulo u tim napadima,[3] a da je dva puta više umrlo od direktnih posledica: radijacije, gladi, opekotina itd. Sedamdeset godina posle napada, ljudi i dalje umiru od posledica atomskih bombi, jer je kod preživelih ustanovljen nadprosečan broj obolelih od raka i visokog krvnog pritiska.

Istorija

Posledice atomskog bombardovanja Hirošime.

O mogućnosti dobijanja ogromne količine energije cepanjem atoma se već decenijama spekulisalo, zahvaljujući otkrićima iz oblasti fizike, ali nikakvo ozbiljno istraživanje nije bilo započeto. Sve je počelo 1869, kada je Anri Bekerel otkrio radioaktivnost uranijuma. Sledeći korak su napravili Marija i Pjer Kiri 1902. godine, kada su izolovali radioaktivni element nazvan radijum. Tri godine kasnije je Albert Ajnštajn objavio svoju teoriju relativnosti. Prema ovoj njegovoj teoriji, ako bi smo kako mogli da transformišemo masu u energiju, dobili bi smo velike količine oslobođene energije. Sledeći veliki korak su napravili Ernest Raderford i Nils Bor kada su opisali strukturu atoma. Atom je sastavljen od pozitivno naelektrisanog jezgra i negativno naelektrisanih elektrona. Oni su zaključili da jezgro mora da se prelomi ili da eksplodira da bi se oslobodila velika količina energije. 1934., Enriko Fermi, naučnik iz Rima, je rastavio teške atome bombardujući ih neutronima. Međutim, on nije shvatio da je postigao nuklearnu fisiju. Decembra 1938. u Berlinu, Oto Han i Fric Štrasman su izveli sličan eksperiment i došli do velikog otkrića. Razdvojili su atom i tako proizveli nuklearnu fisiju. Transformisali su masu u energiju - 33 godine posle postavljanja Ajnštajnove teorije.

Nacistička Nemačka je 1939. godine vršila prva ispitivanja vezana za nuklearnu fisiju, i to je sve naučnike izbeglice prilično zabrinulo. Strahovali su od same pomisli šta bi se desilo kada bi takva vlast došla u posed najubojitijeg oružja ikad proizvedenog. Tako da je veliki broj naučnika otišao iz Nemačke i okupiranih zemalja, tražeći utočište u SAD-u. Slično se dešavalo i sa Italijom. U te naučnike spadaju Albert Ajnštajn iz Nemačke, Enriko Fermi iz Italije, Judžin Vigner, Edvard Teler i Leo Silard iz Mađarske.

Kada je Leo Silard čuo za vest iz Nemačke, odmah je započeo kampanju, zajedno sa kolegom Enrikom Fermijem da upozore američku javnost na opasnost koja stiže iz nacističke Nemačke. Ubedili su i Alberta Ajnštajna da u njihovo ime pošalje pismo američkom predsedniku Frenklinu Ruzveltu, iako sam Ajnštajn kasnije nije hteo ništa da ima sa bombom. Pismo je izazvalo željeni efekt, pa su tako u Americi počela istraživanja sa razbijanjem atoma. Sam Ruzvelt je odlučio da se u istraživanja uloži ogroman novac, pošto se verovalo da je u toku trka sa vremenom i da je neophodno da naprave bombu pre Nemačke.

Prva nuklearna oružja proizveo je međunarodni tim tokom Drugog svetskog rata u Sjedinjenim Američkim Državama, uključujući veliki broj dislociranih ponajboljih fizičara i naučnika iz središnje Evrope, uz pomoć Ujedinjenog Kraljevstva i Kanade kao deo tajnog projekta nazvanog Menhetn.[4] Prva proba nuklearnog oružja se desila 16. jula 1945. godine, u državi Novi Meksiko. Test je poznatiji pod nazivom Triniti test.[5][6][7][8][9][10] Dok se u početku oružje razvijalo primarno iz straha da bi ga Nacistička Nemačka mogla prva razviti, ono se kasnije ipak iskoristilo protiv japanskih gradova Hirošime i Nagasakija u avgustu 1945. godine. SSSR je svoje prvo nuklearno oružje razvio i testirao 1949. godine. Oni su do tehnologije uspeli da dođu zahvaljujući briljantnim fizičarima, ali i zahvaljujući špijunima. Sovjeti su imali špijune infiltrirane direktno u američke naučne timove. I SAD i SSSR su sredinom 1950-ih godina nastavili razvijati oružje zasnovano na nuklearnoj fuziji (hidrogenske bombe). Izumom pouzdanog načina slanja raketa tokom 1960-ih; postalo je moguće da se nuklearno oružje pošalje bilo gde u svetu u vrlo kratkom roku te su dve hladnoratovske supersile usvojile strategiju zastrašivanja održavajući krhki mir.

Nuklearno oružje je bilo simbol vojne i državne moći, a njegovo testiranje se koristilo ne samo za usavršavanje nego i za slanje određenih političkih poruka. Tokom tog perioda i druge države su takođe razvile nuklearno oružje, kao što su Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Kina. Ovih pet članova "nuklearnog kluba" su se dogovorili da pokušaju ograničiti njegovo širenje, mada su još pet država uspele da ga razviju (Indija, Južnoafrička Republika, Pakistan, Izrael) i Severna Koreja. Krajem Hladnog rata početkom 1990-ih; Rusija je nasledila oružje od bivšeg Sovjetskog Saveza te je zajedno sa SAD-om nastavila saradnju za smanjenje svog nuklearnog arsenala u svrhu smanjenja tenzija i međunarodne sigurnosti.

Širenje nuklearnog oružja je ipak nastavljeno, te je Pakistan testirao svoje prvo nuklearno oružje 1998. godine, a sledilo je testiranje Severne Koreje 2006. godine. U januaru 2005. godine, pakistanski metalurg Abdul Kadir Kan (engl. Abdul Qadeer Khan) priznao je da je prodavao nuklearnu tehnologiju i informacije o nuklearnom oružju Iranu, Libiji i Severnoj Koreji, preko velikog međunarodnog lanca. Severna Koreja je 9. oktobra 2006. godine objavila da je izvela podzemni nuklearni test, ali pošto nisu primećeni znakovi velike eksplozije mnogi su zaključili da test nije bio potpuno uspešan.

Postojala su (najmanje) četiri velika lažna alarma, najskoriji 1995. godine, koji su gotovo doveli do toga da SAD ili SSSR / Rusija počnu lansirati svoje nuklearne bojeve glave kao odmazdu za pretpostavljeni napad. Osim toga, tokom Hladnog rata SAD i SSSR su nekoliko puta bili na ivici nuklearnog napada, najpoznatiji slučaj je bio tokom Kubanske raketne krize. Do 2006. godine, procenjuje se da u svetu postoji najmanje 27.000 nuklearnih bojevih glava u posedu najmanje devet država, a 96 % nuklearnog oružja nalazi se u SAD i Rusiji.

Vrste nuklearnog oružja

Dva osnovna dizajna oružja na bazi fisije.

Postoje dva glavna tipa nuklearnog oružja i to:

  • Fisijska bomba koja je zasnovana na bazi reakcije nuklearne fisije ili cepanja nuklearnog jezgra. Ovaj tip je poznat pod nazivima atomska bomba ili A-bomba.

Ostali tipovi:

Tu su i drugi tipovi nuklearnog oružja. Na primer:

  • Pojačana bomba na bazi reakcije nuklearne fisije je fisijska bomba koja povećava svoju eksplozivnu snagu pomoću male količine fuzionih reakcija, ali nije hidrogenska bomba, jer je daleko ispod njenih mogućnosti, ipak ovo je samo pojačana atomska bomba.

Fisijsko oružje - Atomska bomba

Glavni članak: Atomska bomba
Prva nuklearna oružja su bile "gravitacione bombe" kao Debeljko, oružje koje je bačeno na Nagasaki, Japan. Takva oružja su mogla biti bačena iz bombardera.

Fisija je nuklearni proces u kome se teško jezgro razdvaja na dva manja jezgra. Produkt koji nastaje ovom reakcijom je samo jedan od mogućih oblika. Fisijom može nastati bilo koja kombinacija lakših jezgara, sve dok zbir protona i neutrona u novonastalim jezgrima ne prelazi broj u početnom jezgru. Kao kod fuzije, velika količina energije se može osloboditi u procesu fisije zato što sabirak masa lakših jezgara (produkata) iznosi manje od mase jezgra koje je nastalo u procesu fisije. Fisija nastaje zbog toga što se u teškim jezgrima nalazi elektrostatičko odbijanje između velikog broja pozitivno naelektrisanih protona. Dva manja jezgra imaju manje unutrašnje odbijanje od jednog većeg jezgra. Tako da, jednom kada veće jezgro bude u stanju da savlada jaku nuklearnu silu, koja ga drži u jednom komadu, može da stupi u proces fisije.

Fisijska bomba je oružje koje je zasnovana na bazi reakcije nuklearne fisije ili cepanja nuklearnog jezgra. Ovaj tip je poznat pod nazivima atomska bomba, A-bomba ili fisijska bomba. U fisijskim oružjima, masa fisijskog materijala (obogaćeni uranijum-235) se stavlja u superkritičnu masu - količina materijala potrebna da otpočne eksponencijalni rast nuklearne lančane reakcije rastavljanjem ili cepanjem dve potkritične mase hemijskim eksplozivom, prilikom čega se ubrizgavaju neutroni i reakcija počinje. Količina energije koju oslobodi fisijska bomba može da varira od jedne tone TNT-a, pa sve do oko 500.000 tona (500 kilotona) TNT-a.[11] Glavni izazov u svim konstrukcijama nuklearnog oružja je osiguravanje da se značajan deo goriva iskoristi pre nego što oružje uništi samo sebe.

Atomska bomba je uništavajuće ratno sredstvo koje kao svoju eksplozivnu moć koristi izotope urana U-235, neptijuma Np-237, kao i plutonijuma Pu-239, a u vrlo retkim slučajevima torijuma Th-232, kao i urana U-233. Taj eksploziv najčešće čine dva ili više komada nuklearnog materijala, obično u obliku dve polusfere, koje su pre aktiviranja bombe međusobno razdvojene. Masa svake sfere je manja od kritične mase (oko 20 kg), a zbirna masa je veća od kritične mase. Na taj način se sprečava proces lančane reakcije sve dok se nuklearna bomba ne aktivira. U trenutku aktiviranja bombe delovi nuklearnog eksploziva se dovode u kompaktnu celinu, pri čemu počinje proces nekontrolisane nuklearne reakcije, odnosno eksplozija bombe. Aktiviranje se vrši pomoću obične eksplozivne supstance (upaljača). Ova supstanca se nalazi u specijalnom sudu, izgrađenom od metala velike gustine, čiji zidovi služe i kao reflektor neutrona. Prilikom eksplozije nuklearne bombe ispoljavaju se tri osnovna dejstva: udarno (mehaničko), toplotno i radioaktivno.

Udarno (mehaničko) dejstvo proizvodi talas jako sabijenog vazduha (udarni talas). Udarni talas se kreće radijalno u svim pravcima. Na rastojanjima manjim od jednog kilometra, njegov udar ne mogu da izdrže ni armirano-betonske građevine. Pri udaru živa bića mogu da zadobiju povrede, neposredno (obaranje), posredno (udarom predmeta koji se ruše), itd. Usled nagle promene vazdušnog pritiska dolazi i do oštećenja čovekovih unutrašnjih organa, potresa mozga, pucanja bubne opne.

Toplotno dejstvo je posledica toplotnog zračenja užarene vatrene lopte u kojoj temperatura, u trenutku eksplozije, dostiže nekoliko desetina miliona kelvina.

Brzi neutroni i gama-zraci koji se javljaju pri eksploziji, mogu da budu smrtonosni i do nekoliko kilometara od mesta eksplozije. Ništa manje nisu opasna ni naknadna zračenja (alfa i beta čestica) koja ostavljaju teške posledice i na mestima na kojima uopšte nema drugih dejstava.

Fuzijsko oružje - termonuklearna bomba ili hidrogenska bomba

Glavni članak: Hidrogenska bomba
Osnova dizajna termonuklearnog oružja po naučniku Teller-Ulam
Fotografija oblaka nakon eksplozije američke hidrogenske bombe, 1. mart 1954. (Castle Bravo)
Princip rada hidrogenske (nuklearne) bombe: fisiona bomba koristi zračenje da kompresuje i ugreje odvojene delove fuzionog goriva

Fuzija je nuklearni proces u kome se dva laka jezgra kombinuju da bi se stvorilo jedno, teže jezgro. Ova reakcija oslobađa količinu energije koja je više od milion puta veća od one koja se dobija običnom hemijskom reakcijom. Takva velika količina energije se u procesu fuzije oslobađa kada se dva laka jezgra spoje. Pri tom spajanju nastaje jezgro čija je masa manja od zbira masa početnih jezgara. Iako je fuzija energetski pogodna reakcija za laka jezgra, ne može da se desi pod normalnim uslovima na Zemlji jer je potrebna da se utroši velika količina energije. Zbog toga što su oba jezgra, koja ulaze u reakciju, pozitivno naelektrisana, dolazi do jakog elektrostatičkog odbijanja kada se spajaju. Samo kada se veoma jako stisnu jedan blizu drugog, oseti se uticaj jakih nuklearnih sila, koje mogu da nadjačaju ove elektrostatičke sile i izazovu sjedinjavanje jezgara.[12][13][14]

Fuzijska bomba je vrsta nuklearnog oružja koje oslobađa veliku količinu energije putem reakcije nuklearne fuzije i može biti više od hiljadu puta jača od fisijske bombe. Poznata je još i kao termonuklearna bomba ili hidrogenska bomba). Hidrogenska (termonuklearna) bomba funkcioniše na principu fuzionog procesa, koji je moguć samo pri velikim temperaturama. Struktura termonuklearne bombe izgleda otprilike ovako: u centru se nalazi atomska bomba; okružuje ga omotač koji je, u stvari, jedinjenje litijuma i deuterijuma. Oko ovog omotača se nalazi štit, debeli spoljni omotač, najčešće napravljen od materijala koji je podložan procesu fisije, koji drži sve komponente na okupu da bi se dobila moćnija eksplozija. Neutroni iz atomske eksplozije uzrokuju spajanje vodonikovih jezgara i dobijanje helijuma, tricijuma i energije. Eksplozija atomske bombe stvara visoke temperature neophodne za proces fuzije, koji sledi, (za spajanje deuterijuma i tricijuma potrebna je temperatura od 50.000.000 °C a za spajanje tricijuma i tricijuma, 400.000.000 °C).

Kao i druge vrste nuklearnih eksplozija, eksplozija hidrogenske bombe stvara veoma visoke temperature u trenutku eksplozije, blizu svog jezgra. U ovoj zoni, skoro sva materija koja je tu prisutna, ispari i formira gas pod velikim pritiskom. Pri iznenadnom povećanju pritiska, (pritisak je daleko veći od atmosferskog), ovaj gas se širi od centra u obliku jakog udarnog talasa, čija jačina opada kako se udaljava od centra eksplozije. Ovaj talas, koji sadrži većinu oslobođene energije, je odgovoran za glavni deo destruktivnog mehaničkog efekta nuklearne eksplozije. Širenje udarnog talasa i njegovi efekti veoma zavise od toga da li se eksplozija desila u vazduhu, pod vodom ili pod zemljom.

Do sada ni jedna hidrogenska bomba nije iskorišćena u ratne svrhe, ali su, i pored toga, vršena nuklearna testiranja ove vrste bombe. Većina ovih testova je vršena pod vodom, zbog rizika od uništenja.

Amerikanci su prvu hidrogensku bombu, sa deuterijumom kao gorivom i „klasičnom“ fisionom bombom kao kapislom, testirali na jednom malom ostrvu u Maršalovom arhipelagu, 1. novembra 1952. godine.[15] Testiranje je obavljeno statički, na specijalno konstruisanoj platformi a ne bacanjem iz vazduha, pošto nijedan tadašnji bombarder nije mogao da ponese bombu tešku preko 64 tone. Rušilačka moć eksplozije prevazišla je čak i Telerova očekivanja. Njena snaga procenjena je na 10,5 megatona, što je 450 puta više od snage bombe bačene na Nagasaki. Probno ostrvo je bukvalno isparilo, a na njegovom mestu stvoren je podvodni krater širok dva kilometara i dubok pedeset metara. Već 12. avgusta 1953. Sovjeti su testirali hidrogensku bombu koju je konstruisao Andrej Saharov.[16] Iako je jačina ove bombe bila znatno ispod jednog megatona, ipak se radilo o pokretnom oružju koje se moglo natovariti na avion i lansirati na američke gradove. Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Kina su takođe vršile nuklearna testiranja, a ovih pet nacija spadaju u takozvani klub nuklearnih nacija, koje imaju mogućnosti za proizvodnju ove bombe. Tri manje bivše sovjetske države koje su nasledile nuklearni arsenal (Ukrajina, Kazahstan i Belorusija) odrekle su se svih bojevih glava, koje su prebačene u Rusiju. Samo se za šest zemalja ( Sjedinjene Američke Države, Rusija, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo, Kina i Indija[17]) zna da poseduju hidrogensku bombu. Još nekoliko drugih država je vršilo testiranja ili tvrde da imaju mogućnost da naprave ove bombe. Među ovim državama su Izrael i Pakistan, a od januara 2016. godine i Severna Koreja tvrdi da je testirala termonuklearnu bombu,[18] međutim ta tvrdnja je veoma sporna zbog vrlo slabe detonacije, koje bi mogla da proizvede ova bomba. Južnoafrički aparthejd režim je konstruisao šest nuklearnih bombi koje su kasnije demontirane.

Najveća bomba koja je ikada detonirana je bila Car bomba[19][20] u bivšem Sovjetskom Savezu, koju su konstruisali Andrej Saharov i Igor Kurčatov koja je imala snagu od preko 50 miliona tona (megatona) TNT-a. Prilikom testa izvedenog u arktičkoj pustinji 30. oktobra 1961. godine nastala je nuklearna pečurka visoka 65 i široka 40 kilometara pri čemu je snaga eksplozije dostigla skoro dva procenta snage Sunca. Bomba je, ipak, bila krajnje nepraktična: suviše velika za klasične bombardere, suviše malog dometa za one specijalno prerađene, suviše glomazna za klasične projektile. Većina termonuklearnog oružja su znatno manji od toga, iz praktičnih razloga zbog ograničenja prostora kao i težine raketa i bojevih glava.[21]

Neutronska bomba

Glavni članak: Neutronska bomba
Plan invazije Varšavskog pakta, "Sedam Dana do reke Rajne" da zauzmu celu Zapadnu Nemačku. Prema procenama stručnjaka invaziju bi izvršili tenkovima i oklopnim vozilima uz upotrebu Neutronskih bombi gde bi se nanela ogromna šteta protivničkoj vojsci ali uz minimalne štete u gradovima, jer neutronska bomba nema rušilački karakter kao Atomska bomba.

Neutronsko oružje temelji se na principu fuzije termonuklearnog eksploziva, pomoću detonatora koji daje visoku temperaturu, na kojoj otpočinje termonuklearna reakcija - eksplozija. Ako bi tehnički bilo moguće da se kod termonuklearnog oružja ne upotrebi nuklearni detonator, od urana-235 ili plutonijuma-239, radi stvaranja temperature neophodne za otpočinjanje termonuklearne reakcije fuzije, to bi bilo „čisto” termonuklearno oružje, s relativno malo materija radioaktivnog raspada u poređenju s klasičnim nuklearnim oružjem. Zato bi eksplozija neutronske bombe proizvela ogromnu količinu brzih neutrona velike energije, sposobnih da probiju beton, gvožđe, zemlju, olovo, čovekovo telo...

Samjuel T. Cohen je fizičar koji je konstruisao neutronsku bombu, kontroverzno oružje koje ubija sve svojom velikom radijacijom, ali nema rušilački efekat kakav ima „klasična” atomska bomba. Odnosno, neutronska bomba „štedi” vojnu tehniku i objekte, a uništava protivničke vojnike. Ova vrsta atomskog oružja prvi put je isprobana u proleće 1963. u pustinji Nevade, a u naoružanje američke vojske ušla je krajem sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme Hladnog rata. Dakle, prvo su je napravili Amerikanci, pa onda Sovjeti, zatim Francuzi i Kinezi, najverovatnije i Izraelci. Neutronska bomba nastala je kao reakcija NATO-a na strah od iznenadnog napada snaga Varšavskog ugovora na prostor zapadne Evrope, u vreme kada su američki generali procenjivali da NATO nema više od 48 sati upozorenja pred masovni napad 90 divizija Varšavskog ugovora i da je u takvoj situaciji pouzdanost svakog nuklearnog reagovanja, strategijskog ili taktičkog nivoa u ozbiljnoj krizi. Odbrana gusto naseljene centralne Evrope, po mišljenju zapadnih stratega, najbrža je i najlakša uz upotrebu neutronskih bombi, koje bi poštedele gradove i lokalno stanovništvo skriveno u podrumima i skloništima, a ubile posade sovjetskih tenkova u nadiranju ka Parizu.

Neutronski nuklearni projektil snage dva do tri kilotona prouzrokuje početnu radijaciju ekvivalentnu eksploziji klasičnog nuklearnog projektila jačine od 20 do 30 kilotona. Radioaktivnost neutronske bombe je direktna i indukovana. Na svakog ubijenog dolazi najmanje deset ozračenih koji umiru vrlo brzo. Neutronska bomba bila je samo početak ere istrebljenja ljudi, a očuvanja imovine. Njenim usvajanjem u naoružanje Zapad je snizio „nuklearni prag” i Sovjeti nisu hteli da zakasne. Stav Moskve izneo je 1978. sovjetski lider Leonid Brežnjev (рус. Leoníd Ilьíč Bréžnev), rekavši da je „Sovjetski Savez protiv proizvodnje neutronskog oružja, ali da, ako Zapad proizvede takvo oružje, SSSR neće ostati pasivan posmatrač”. I Sovjetski Savez je ubrzo napravio svoje neutronsko oružje. Neutroni su postali borbeno sredstvo.

Ako bi došlo do eksplozije neutronske bombe od jednog kilotona na visini od 100 do 150 metara, njeno razarajuće dejstvo na građevine i industrijska postrojenja bilo bi ograničeno na površinu prečnika od oko 200 metara, ali bi smrtonosna doza zračenja bila efikasna na površini prečnika od oko 1.200 metara. Za posade oklopnih vozila, smrtonosni radijus bio bi manji samo za 20 do 30 odsto nego za ljude van oklopa. Zaštitu bi mogli da pruže jedino debeli zidovi od parafina, vlažne zemlje ili armiranog betona. Neutroni imaju veću moć prodiranja od gama zračenja i biološki su štetniji što je dovelo do ideje o bombi koja bi mogla pobiti sve ljude na nekom području uz minimalnu fizičku štetu.

Energija koju ispušta nuklearno oružje dolazi u četiri glavna oblika:

  • udar, 40-60 % ukupne energije
  • toplotno zračenje, 30-50 % ukupne energije
  • jonizujuće zračenje, 5 % ukupne energije
  • radioaktivne padavine, 5-10 % ukupne energije

Jonizujuće zračenje izazvano nuklearnom eksplozijom sačinjavaju neutroni, gama zrake, alfa čestice i elektroni koji se gibaju ekstremno velikim brzinama. Neutroni su isključivo produkt fisijske i fuzijske reakcije, dok su gama zrake također produkt tih reakcija ali i rezultat raspada produkata fisije. Intenzitet jonizujućeg zračenja smanjuje se s povećanjem udaljenosti od mesta eksplozije. U blizini mesta eksplozije zračenje neutrona jače je od gama zračenja, a s povećanjem udaljenosti zračenje neutrona postaje zanemarivo u odnosu na gama zračenje.

Radioaktivna kontaminacija nakon nuklearne eksplozije pojavljuje se u obliku radioaktivnih padavina i radioaktivnosti izazvane neutronima, a dolazi iz tri izvora:

  • produkti fisije
  • fisijsko gorivo
  • radioaktivnost izazvana neutronima

Fisijski produkti rezultat su cepanja urana ili plutonijuma. Postoji preko 300 različitih produkata fisije s različitim vremenima poluraspada, od nekoliko sekundi do nekoliko godina, a najčešće emitiraju alfa i beta čestice.

Nuklearna oružja relativno su neefikasna što se tiče iskorišćavanja fisijskog goriva i velik deo urana i plutonijuma biva raspršen nakon eksplozije, a da nije prošao fisiju. Takvi materijali sporo se raspadaju emitujući alfa čestice i relativno su male važnosti.

Neutroni koje emituje inicijalno nuklearno zračenje uzrokovati će radioaktivnost ostataka oružja, ali i tla, zraka i vode na mestu eksplozije. Atomska jezgra koje su izložene zračenju neutrona će vezati neutrone i tako postati radioaktivni.

Kobaltna bomba

Glavni članak: Kobaltna bomba

Kobaltna bomba koristi kobalt u ljusci, a fuzijski neutroni pretvaraju kobalt u kobalt-60, snažan emiter gama zračenja s vremenom poluraspada od 5,26 godina. Kobalt-60 može uzrokovati tešku radioaktivnu kontaminaciju zahvaćenog područja. Inicijalno gama zračenje fisijskih produkata ekvivalentne bombe s uranom u vanjskoj ljusci je snažnije od kobalta-60: 15.000 puta nakon jednog sata; 35 puta nakon jedne nedelje; 5 puta nakon jednog meseca; i otprilike je jednako nakon 6 meseci. Nakon jedne godine zračenje kobalta-60 postaje 8 puta jače od produkata fisije urana, a nakon pet godina 150 puta jače. Kobaltna bomba može proizvesti ekstremno radioaktivne padavine i čini zahvaćeno područje izuzetno neprikladnim za život. Period poluraspada kobalta-60 je dug dovoljno da se čestice u letu spuste i obaviju Zemljinu površinu pre nego što dođe do raspada, pri tom čineći nemogućim skrivanje u skloništa.

Radiološka bomba - Prljava bomba

Glavni članak: Radiološka bomba

Radiološka bomba ili prljava bomba je teoretski govoreći oružje kod kojega je oko jezgra klasičnog eksploziva postavljen radioaktivni materijal sa ciljem radioaktivne kontaminacije što većeg područja putem detonacije to jest prljanja što većeg područja zbog čega je i dobila takvo ime. To ne treba mešati sa nuklearnom eksplozijom, kao što su fisijske bombe, čiji su efekti daleko iznad onoga što je moguće postići upotrebom konvencionalnih eksploziva.

Rađen je test eksplozije gde su vršeni proračuni od strane američkog Ministarstva energetike koje je utvrdilo da pod pretpostavkom ne očiste teren od kontaminacije i da svi preživeli ostanu na ugroženom području godinu dana, izlaganje zračenju će biti "prilično visoko", ali ne i fatalno. Dekontaminacija ugroženog područja može zahtevati dosta vremena i troškova, čineći oblasti delimično neupotrebljivim za život i rad i prouzrokuje veliku ekonomsku štetu.

Detekcija radioaktivnog zračenja

Radioaktivno zračenje može se indirektno registrovati pomoću posebnih uređaja - detektora. Pri prolasku radioaktivnog zračenja kroz razne supstance dolazi do raznih procesa na čijim se efektima zasniva rad detektora. Postoje razne vrste detektora od kojih su najpoznatiji jonizaciona komora, Gajger-Milerov brojač, Vilsonova komora i scintilacioni brojač. A postoje i drugi manje poznati instrumenti i to: proporcionalni brojač, komora na mehuriće, višeanodni proporcionalni brojač, komora na iskre, poluvodički detektor, detektori rendgenskog i gama-zračenja, detektori nisko-energijskih nabijenih čestica, neutronski detektori, neutrino detektori i detektori visokoenergijskih nabijenih čestica.

Jonizaciona komora

Glavni članak: Jonizaciona komora

Jonizaciona komora se sastoji iz posebnog suda u kojem se nalaze dve elektrode uključene na visok napon. U sudu se nalazi neki, obično, plemeniti gas. Radioaktivno zračenje koje dospeva u aktivnu zapreminu komore, jonizuje gas, pri čemu se obrazuju joni oba znaka (teški pozitivni joni i laki negativni joni, odnosno elektroni). Pod uticajem jakog električnog polja joni se skupljaju na elektrodama. To uslovljava pojavu električne struje kroz gasnu sredinu koja se posle pojačavanja registruje mernim instrumentom. Pomoću jonizacione komore mogu se registrovati alfa- i beta- čestice, dok je za gama-zrake ovo suviše prozračan detektor.

Gajger-Milerov brojač

Glavni članak: Gajger-Milerov brojač
Geigerov brojač
Presek kroz Geiger-Müllerov brojač.
Penkala dozimetar za direktno očitavanje

Rad Gajger-Milerovog brojača je zasnovan na jonizacionim efektima. On je veoma pogodan za upotrebu i relativno je jeftin. Staklen, iznutra posrebren, ili metalni sud cilindričnog oblika ispunjen je nekim plemenitim gasom pod sniženim pritiskom. Katoda je cilindričnog oblika, a anoda je tanka žica postavljena duž cilindra. Elektrode su priključene na izvor jednosmerne struje, visokog napona, koji obrazuje jako električno polje.

Pri prolasku radioaktivnog zračenja, gas u brojaču se jonizuje. Joni dolaze do elektroda (elektroni na anodu, a pozitivni joni na katodu). Time se strujno kolo u brojaču zatvara I pojavljuje se naponski impuls. Uređajem za brojanje impulsa (skaler) se broje naponski impulsi nastali u određenom intervalu vremena. Na osnovu toga dobija se informacija o intenzitetu zračenja. Pomoću Gajger-Milerovog brojača detektuju se alfa- I beta-čestice.

Moderni instrumenti mogu da registruju radioaktivnost u rasponu intenziteta od nekoliko redova veličina. Neki Gajger brojači mogu da registruju i gama radijaciju, mada osetljivost je obično manja za gama radijaciju visokih energija nego kod drugih detektora. Uređaj koji se češće koristi za detekciju gama zračenja je natrijum- jod scincilatorni detektor.

Postoje i razni tipovi alfa i beta detektora mada i dalje prednjači Gajgerov brojač, pre svega zbog niske cene i velike snage.

Jedna varijanta ovog brojača se koristi i za detekciju neutrona, s tim što se u cevi nalazi bor-tri flurid, gas zajedno sa plastičnim moderatorom, kako bi se neutroni usporili. Ovim se stvara gama radijacija u unutrašnjosti detektora koja se zatim detektuje.

Vilsonova komora

Glavni članak: Vilsonova komora
Vilsonova komora sa vidljivim tragovima jonizujućeg zračenja (kratki debeli tragovi su alfa-čestice, a dugi i tanki tragovi su beta-čestice).

Britanski fizičar Čarls Tompson Ris Vilson prvi je 1912. godine konstruisao ovaj uređaj. Aktivna sredina komore je zasićena para, najčešće vode, helijuma, azota ili argona. Izvor radioaktivnog zračenja postavlja se unutar aktivne sredine. Naglim povećanjem pritiska para se prvo sabije, a zatim smanjivanjem pritiska dolazi do širenja pare, pri čemu se temperatura pare snižava I ona prelazi u prezasićeno stanje. Takva para se lako kondenzuje u tečnost. Prilikom prolaska samo jedne alfa-čestice, obrazuju se hiljade pari jona, koji postaju centri kondenzovanja pare. Na taj način se formiraju kapljice tečnosti, koje obrazuju tragove koji su vidljivi golim okom. Na isti način nastaje i vidljivi trag pare iza aviona na velikim visinama, samo što su, u tom slučaju, čestice prašine dovode do stvaranja pare.

Scintilacioni brojač

Glavni članak: Scintilacioni brojač
Scintilatorski kristal okružen s raznim scintilatorskim uređajima

Rad ovog detektora je zasnovan na svojstvu supstance da pod uticajem radioaktivnog zračenja emituje sintilaciju (svetlucanje) malog intenziteta. Pri prolasku kroz supstancu, naelektrisane čestice uzrokuju jonizaciju I prelazak atoma u normalno (osnovno) stanje, pri čemu atomi ispuštaju vidljivu svetlost u obliku svetlucanja. Svetlosni signali se zatim pretvaraju u električne impulse. Na osnovu broja i amplitude tih impulsa određuju se intenzitet i energija radioaktivnih čestica. Pomoću scintilacionog brojača registruju se brzi elektroni i gama-fotoni.

Nuklearni projektili

SAD-ov Peacekeeper projektil koristio je MIRV projektile. Svaki projektil mogao je sadržati i do 10 bojnih glava (prikazano u crvenoj boji), a koje su mogli pogoditi različite mete. Ovaj sistem je razvijen za projektilsku odbranu.

Moderna tehnologija nuklearnog oružja je bazirana na tome da se predviđene mete gađaju sa velikih bezbednih odstojanja i izbegavanja mogućih žrtava svojih posada u avionima. Tako da je razvoj raketne tehnologije doprineo da se mete gađaju sa velikih odstojanja.

Istorijski gledano prva upotreba nekog nuklearnog oružja u ratovanju je gravitaciona bomba bačena iz aviona - bombardera. Ovaj način se prvo razvio jer nije zahtevao nikakva prostorna ograničenja zbog veličine samog oružja, a minijaturizacija oružja je nešto što zahteva veliko znanje u dizajniranju tog oružja. Međutim, upotreba nuklearnog oružja putem klasičnog avionskog napada značajno je ograničavala domet napada, vreme odgovora na predstojeći napad i broj oružja koje se može koristiti u zadano vreme. Osim toga, specijalni sistemi na avionima obično nisu potrebni, naročito nakon što su razvijene minijaturne nuklearne bombe koje se mogu dopremati bilo strateškim bombarderima ili taktičkim avionima lovcima, što daje mogućnost avionima da koriste svoju trenutnu flotu sa minornim ili nikakvim izmenama. Ovaj metod se i dalje smatra jednim od primarnih načina korišćenja nuklearnog oružja. Većinu američkog nuklearnog oružja, predstavljaju gravitacione bombe slobodnog pada, kao što su B61.

Mnogo efikasniji način sa strateške tačke gledišta je nuklearno oružje stavljeno na raketu, koja koristi balističku putanju kojom mogu da se gađaju mete na velikim daljinama. Čak i projektili kratkog dometa omogućavaju brži napad bez izlaganja vlastitim žrtvama, razvoj interkontinentalnih nuklearnih balističkih raketa (ICBM) i balističkih projektila koji se lansiraju sa podmornica (SLBM) omogućio je nekim država nesmetano i lako delovanje nuklearnim oružjem na mete bilo gde u svetu sa velikom mogućnošću uspeha i tačnosti. Mnogo napredniji sistemi poput MIRV-a (Multiple independently targetable reentry vehicle - odnosno projektila sa više nuklearnih bojevih glava), omogućavaju da se lansira veći broj nuklearnih bojevih glava na nekoliko meta istovremeno, što smanjuje šanse bilo kakve raketne odbrane. Danas su projektili odnosno rakete osnovni i najčešći sistemi dizajnirani za gađanje nuklearnim oružjem. Međutim, projektovanje nuklearne bojeve glave dovoljno malom da se može staviti u neki projektil je izuzetno veliki izazov za mnoge države koje žele da naprave takvo oružje. Iz tih razloga, a iz zbog ogromnih troškova finansiranja mnoge države su odustale od pravljenja nuklearnog oružja. Tako je i bivša Jugoslavija imala svoj nuklearni program razvijan još od 1950-ih godina, ali ga se iz finansijskih razloga odrekla negde sredinom 1970-ih godina.

Taktičko nuklearno oružje uključuje razne vrste i načine gađanja meta, uključujući ne samo gravitacione bombe i projektile nego i artiljerijske granate, mine i dubinske nuklearne bombe i torpeda koja su namenjena protiv neprijateljskih podmornica. U SAD je testirano i nuklearno oružje koje se ispaljivalo iz preuređenih minobacača. Mala taktička prenosiva nuklearna oružja koja mogu da se koriste, opsluživala su ga samo dva vojnika, i ona su i danas u upotrebi. Ponekad se za takva oružja pogrešno koristi izraz bombe u aktovci. Primer takvog oružja je Special Atomic Demolition Munition (posebna atomska municija za uništavanje), mada postoje značajna ograničenja između dovoljne razorne moći takvog oružja i dovoljno malene veličine i ograničenja u prenosu i upotrebi za današnje vojne potrebe.

Nuklearna strategija

Nuklearni sukob je strategija ili ratovanja ili izbegavanja nuklearnog rata. Politika pokušavanja da se odbije potencijalni nuklearni napad od strane druge zemlje je poznata kao strategija nuklearne odbrane. Cilj je da se uvek održava status drugog napada (sposobnost države da odgovori na nuklearni napad sa svojim nuklearnim naoružanjem) ili da u potencijalom ratu ima status prvog napada sa ciljem da se unište neprijateljske odbrane pre nego što uzvrate udarac. Tokom Hladnog rata vojni teoretičari su radili na modelima po kojima bi se sprečilo korišćenje takvog naoružanja.

Različite forme nuklearnog udara dopuštaju različite vrste nuklearne strategije, primarno čineći težom odbranu i otežavajući lansiranje protivnapada protiv njih. U početku su se projektili skrivali stavljanjem na podmornice ili vozove čije je lokacije teško pratiti, a u kasnijem periodu je zakopavano u bunkere ili držano u silosima koji su bili dobro zaštićeni od satelitskog snimanja. Druge mere uključuju odbranu protiv nuklearnih vrsta napada korišćenjem protivvazdušne odbrane (tj. uništavanje projektila pre nego što stignu do svojih meta) ili sredstvima civilne odbrane (korišćenjem ranog upozorenja da se evakuišu građani na sigurno područje pre napada). Oružja koja su dizajnirana da unište masovne populacije poznata su pod nazivom strateška nuklearna oružja. Oružja koja su dizajnirana da budu korištena na bojnom polju u ratnom stanju su poznata pod nazivom kao taktička nuklearna oružja.

Postoje i velike kritike oko ideje "nuklearna strategija" gde eminentni stručnjaci upozoravaju da bi nuklearni rat između dve nuklearne sile, mogao da ih dovede do totalnog uništenja. Sa ove tačke gledišta značaj nuklearnog oružja se ogleda u tome da je ono samo sredstvo sprečavanja rata, jer bi pravi nuklearni rat mogao nastati iz bezazlenog političkog neslaganja i straha, a rezultat tog rata bi bio potpuno uništenje obadve zaraćene strane. Ova, ne samo nacionalna nego i globalna pretnja, podstiče razvijanje mnogih mera anti-nuklearne zaštite, koje se sve više počinju sprovoditi.

Kritike od strane mirovnih pokreta i unutar vojnih organizacija su istakle sumnju u korišćenje takvog oružja u trenutnoj vojnoj klimi u svetu. Korišćenje (ili pretnja korišćenja) takvog oružja bi obično bila protivna pravilima međunarodnog prava koje se primenjuje u oružanim sukobima, u skladu sa savetodavnim mišljenjem koje je objavio Međunarodni sud pravde 1996. godine.

Možda najkontroverznija ideja u nuklearnoj strategiji je ona o širenju nuklearnog oružja. Ovaj stav govori da, nasuprot konvencionalnom oružju, nuklearno oružje uspešno sprečava otvoreni rat između država, kako je i sprečio u Hladnom ratu između SAD i Sovjetskog saveza. Politički naučnik Kenneth Waltz najviše promoviše ove stavove.

Moguće posledice nuklearnog udara u gusto naseljenim mestima

Prilikom nuklearne eksplozije oslobađa se ogromna toplota u vidu vatrene kugle u kojoj temperatura dostiže nekoliko desetina miliona stepeni i koja uništava sve živo u prečniku od nekoliko kilometara od centra eksplozije. Udarni i povratni talas koji stvara nuklearno oružje bi uništilo sve zgrade i kuće u stambenim blokovima, onda srušilo mostove i sve ostalo poravnalo u krugu od 5 do 10 kilometara od centra udara, pa čak i do 40 km koliko je napravila Car bomba.[19][20]

Kuće bi bile pretvorene u plamene buktinje i zgarišta a betonske zgrade i kamene građevine srušene i zapaljene, dok bi se otrovni dim danima nakon eksplozije nadvijao nad gradom, radioaktivni pepeo bi polako prekrivao zemlju, a leševi koje nema ko da pokupi polako bi trulili i nesnosno smrdeli, šireći zarazu unaokolo. Sve što je preživelo prvi udar, bilo bi u takvim uslovima izgubljeno i osuđeno na propast. Nedostatak skloništa i uređenih uslova za život samo tokom jedne nedelje nakon eksplozije doprineo bi da se milionski broj žrtava tokom vremena višestruko uveća. Ako tome dodamo nedostatak vode za piće, hrane, lekova i mogućnosti da ljudima bude ukazana pomoć, efekat nuklearne eksplozije bi doveo do višemilijonskih žrtava, što se svakako mora smatrati genocidom nad određenom nacijom i teranjem u egzodus celokupne populacije iz ugroženih regiona ili čitavih zemalja. To bi dovelo do daljeg negativnog razvoja situacije i rasplamsavanja sukoba zbog velikog broja izbeglica i raseljenih.

Osim radioaktivnog trovanja, u širem regionu mesta na kome bi se dogodile eksplozije u periodu od nekoliko nedelja pojavili bi se razni medicinski poremećaji koji su i danas poznati kod onih koji su iskusili efekte nuklearnih eksplozija. Došlo bi do masovne pojave katarakte, leukemije i drugih vrsta raka. To praktično niko ne bi mogao da sanira, niti da ublaži lekovima i medicinskom negom, jer za to ne bi postojali praktično nikakvi uslovi u pogođenom regionu. Ljudi bi umirali u najstrašnijim mukama i bolovima. Monstruozni efekti eksplozije bili bi primetni i desetinama godina nakon što se ona dogodila, jer bi u delovima sveta pogođenim ovakvom katastrofom vladale patnja, bolest i smrt, uz neverovatno veliki broj raznih anomalija. Takvo stanje bi u pogođenim regionima potrajalo ko zna koliko godina, decenija ili vekova.

Nuklearna testiranja i radioaktivnost

Preko 2.000 nuklearnih proba je izvedeno do danas, na različitim lokacijama širom sveta.
Kastl Bravo eksplozija, na Maršalovim ostrvima, je izmakla kontroli te su nuklearne padavina 1954. raspršile opasnu količinu radijacije nad područjem od preko 150 km, pa i na naseljenim ostrvima.
Mapa doza zračenja (u radima) po stanovniku širom SAD kao posledica nuklearnih testova u Nevadi od 1951. do 1962.

Pet nuklearnih sila je sveukupno izvelo 2.046 nuklearnih proba[22] do prekida te prakse 1996. godine, a sve ostale države su izvele tek po nekoliko proba. Testiranje nuklearnog oružja odnosi se na eksperimente koje izvodi vojska ili vlada neke države kako bi utvrdila efikasnost i razornu moć nuklearnog oružja.[23] Testovi otkrivaju kako ta oružja funkcionišu pod različitim okolnostima, te kako se strukture ponašaju kada se nađu u radijusu eksplozije. Takođe, nuklearno testiranje je često bio dokaz naučne i vojne snage neke države, radi potrebe zastrašivanja protivnika, te su stoga i mnogi testovi bili političke prirode.

Međutim, nuklearno testiranje neminovno vuče za sobom velike opasnosti. Jedna takva se dogodila 1954. godine, kada je SAD izveo opasnu (Kasl Bravo) (engl. Castle Bravo)[15] eksploziju uz pomoć nove hidrogenske bombe na Maršalovim ostrvima, ali su naučnici potcenili štetnost i obim opasnog materijala nakon detonacije. Eksplozija je imala ekvivalent od 15 megatona - dvostruko više od predviđene. Detonacija je izbacila i neočekivano veliku količinu radioaktivnog materijala, kojeg je promena vremena raspršila nad velikim područjem. Oblak radioaktivne prašine proputovao je preko 150 km udaljenosti, te zagadio nekoliko nastanjenih ostrva u blizini atola. Domoroci su evakuisani, ali su svejedno kod 83 njih zabeležene opekotine, dok je jedan japanski brod (Lucky Dragon),[24] koji se sticajem okolnosti našao u blizini gde je vršeno testiranje i ulovio radioaktivnu ribu koja je verovatno dospela na japansko tržište. Jedan od ribara je umro sedam meseci kasnije, i strah od zagađenosti kontaminiranih zona i nemogućnosti za nesmetan rad ribolovaca dovela je do velikog bojkota u Japanu protiv nuklearnih testova. Kasl Bravo[15] je bila najgora nuklearna nesreća za SAD, ali su se pojavili i razni drugi problemi, kao što je raspršivanje zračenja i zagađenja vodenih izvora, hrane i stanovništva i u drugim područjima.

Ovaj incident je izazvao veliku zabrinutost širom sveta, posebno u pogledu efekata nuklearne radioaktivnosti i to je bio odlučujući podsticaj za nastanak pokreta anti-nuklearnog oružja u mnogim zemljama. Digla se cela svetska javnost zbog brige o mogućim posledicama po zdravlje zbog izlaganja nuklearnih padavina, čime su ugroženi egzistencionalni uslovi za život i rad ljudi, a takođe i priroda i vegetacija se ugrožavaju zbog kontaminiranosti tih područja. Rađeni su neki testovi eminentnih stručnjaka kao i centra za kontrolu prevencije bolesti (National Cancer Institute) u SAD, koji je utvrdio da bi dalja nuklearna testiranja dovela do više od 11.000 umrlih od raznih oblika raka, onda leukemije i nekih drugih bolesti.[25][26]

Zabrinutost oko sve većeg rasta radioaktivnih padavina je na kraju doveo do Povelje o ograničavanju nuklearnog testiranja 1963. godine, koja je ograničila potpisnice na podzemno testiranje.

Do marta 2009. godine, SAD je bila jedina zemlja koja je materijalno kompenzovala žrtve nuklearnih testova, a osobama koji su bili izloženi zračenju i koji su učestvovali u nuklearnim testovima,[27] posebno u (Nevada Test Site), kao i u drugim testovima odobreno je više od 1,38 milijardi dolara.

Države koje poseduju nuklearno naoružanje

Američki i sovjetski arsenal nuklearnog oružja, 1945-2014.[28]
Bojama su označene nuklearne sile:
  Pet nuklearnih sila potpisnica NPT-a
  Ostale poznate nuklearne sile
  Države za koje se sumnja da poseduju ili razvijaju nuklearno oružje
  Države koje su nekada imale nuklearno oružje ili program njegovog razvoja

Do sada je samo osam država uspešno detoniralo nuklearno oružje. Pet od tih država se smatraju kao nuklearne sile i sve su potpisnice NPT-a po kojem one trebaju uništiti svoje nuklearno oružje do čega nikada nije došlo. To su: Sjedinjene Američke Države, Rusija (nekadašnji SSSR), Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Kina. Tri nuklearne država koje nisu potpisale sporazum o zabrani širenja atomskog oružja (NTP) su: Indija, Pakistan i Severna Koreja. Za Izrael se veruje da ima oko 200 nuklearnih bojevih glava, ali nikad nisu priznali postojanje nuklearnog programa niti su potpisali sporazum u vezi širenja nuklearnog oružja.


Trenutna procena koliko koja zemlja ima nuklearnih bojevih glava - 2016. godina.
Procentualni prikaz zastupljenosti nuklearnog oružja

Pet nuklearnih sila po NTP

Sjedinjene Američke Države

Prvi test 16. jula 1945.
Ime projekta Trinity (20 kt)
Poslednji test 23. septembar 1992.
Najjača detonacija 15 Mt (13. oktobar 1954.)
Broj detonacija 1054
Najveći broj bojevih glava 32.193 (1966)
Trenutni broj bojevih glava 5.735 (aktivno) 9.960 (ukupno)
Domet 13.000 km (zemlja) 12.000 km (podmornica)

Rusija

Prvi test 29. avgust 1949.
Ime projekta RDS-1 (22 kt)
Poslednji test 1990.
Najjača detonacija 50 Mt (31. oktobar 1961.)
Broj detonacija 1.000
Najveći broj bojevih glava oko 45.000 (1986)
Trenutni broj bojevih glava 7.200 (aktivno) oko 16.000 (ukupno)
Domet 15.200 km (zemlja) 8.000 km (podmornica)

Ujedinjeno Kraljevstvo

Prvi test 3. oktobar 1952.
Ime projekta Hurricane (25 kt)
Poslednji test 26. novembar 1991.
Najjača detonacija 3 Mt (28. april 1958.)
Broj detonacija 45
Najveći broj bojevih glava oko 350 (1970)
Trenutni broj bojevih glava oko 200
Domet 13.000 km

Francuska

Prvi test 13. februar 1960.
Ime projekta Gerboise Bleue (70kt)
Poslednji test 1996.
Najjača detonacija
Broj detonacija 210
Najveći broj bojevih glava
Trenutni broj bojevih glava 350
Domet

Kina

Prvi test 13.10.1964.
Ime projekta 596
Poslednji test 29.7.1996.
Trenutni broj bojevih glava 180-240
Domet

Ostale države s vojno nuklearnim programom

Indija

Prvi test 18.5.1974.
Ime projekta Nasmešeni buda
Poslednji test 13.5.1998.
Trenutni broj bojevih glava 80-100
Domet 2.500 km

Pakistan

Prvi test 28.5.1998.
Ime projekta Chagai-I
Poslednji test 30.5.1998.
Trenutni broj bojevih glava 80-100
Domet 2.500 km

Severna Koreja

Prvi test 9.10.2006.
Ime projekta Unha 3
Poslednji test 6.1.2016.
Trenutni broj bojevih glava 20
Domet 4.000 km

Države koje nisu priznale vojni nuklearni program

Izrael

Prvi test 22.9.1979. (verovatno)
Ime projekta Vela
Poslednji test nepoznato
Trenutni broj bojevih glava 75-4.000
Domet 11500 km

Južna Afrika

Prvi test 22.9.1979. (verovatno sa Izraelom)
Ime projekta Vela
Poslednji test nepoznato
Trenutni broj bojevih glava bilo ih je 6, sve uništene
Domet 1.300 km

Jugoslovenski nuklearni program

Nuklearno razoružanje

Američki predsednik Džon Kenedi potpisuje Sporazum o delimičnoj zabrani nuklearnih proba 7. oktobra 1963. godine u Beloj kući. Tu su još bili prisutni: Vilijam B. Hopkins, senator Majk Mensfild, Džon Dž. Makaloj, Adrijan S. Fišer, senator Džon O. Pastor, Ejverel Hariman, senator Džordž Smaters, senator Dž. Vilijam Fulbrajt, senator Džordž Ajken, senator Hjubert Hamfri, senator Everet Dirksen, Vilijam S. Foster, senator Hauard Kenon, senator Leveret Saltonstol i senator Tomas H. Kačel.
Vremenski periodi potpisivanja i ratifikacije
  1 dekada: ratifikovale ili pristupile 1968-1977

  2 dekada: ratifikovale ili pristupile 1978-1987

  3 dekada: ratifikovale ili pristupile 1988

  Nikad potpisale: (Indija, Izrael, Pakistan, Južni Sudan)

Nuklearno razoružanje se odnosi na čin smanjenja ili eliminisanja nuklearnog oružja u kojem bi u bliskoj budućnosti bilo potpuno uništeno.

Počevši od sporazuma Sporazuma o delimičnoj zabrani nuklearnih proba) iz 1963. godine, pa sve do Sveobuhvatnog sporazuma o potpunoj zabrani nuklearnih proba iz 1996. godine, gde je zahtevano da se smanje ili ograniče probna testiranja bombi kao i smanjenje zaliha nuklearnog naoružanja. Sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja iz 1968. godine imao je jedan od uslova da svi potpisnici iskažu dobru volju ka cilju potpunog razoružanja. Nuklearne države se nisu pridržavale ovog sporazuma pa je tako nastavljeno gomilanjem zaliha ovog naoružanja.

Zagovornici nuklearnom razoružanju kažu da će smanjenjem nuklearnog potencijala smanjiti verovatnoću nuklearnog rata. Kritičari nuklearnom razoružanju kažu da će to potkopati mir u svetu i da će dovesti do povećanja globalne nestabilnosti. Mnogi poznati američki državnici,[29] među njima ima i poznatih imena poput Henrija Kisindžera, Džordža Šulcaa, Sem Nana, i Vilijama Perija, koji su tokom perioda Hladnog rata, zagovarali eliminaciju nuklearnog oružja.[30]

Nuklearne sile se razoružavaju, ali samo statistički, odnosno smanjuju broj komada oružja. Međutim, one zapravo ulažu u kvalitativno efikasnije oružje, pokazuje izveštaj stokholmskog Instituta za istraživanje mira SIPRI. Zahvaljujući Strateškom sporazumu o razoružanju (START) (Strategic Arms Reduction Treaty) između SAD i Rusije, na svetu je sve manje nuklearnog oružje za masovno uništenje, piše u novom izveštaju stokholmskog Instituta za istraživanje mira (SIPRI). Međutim, iako su dve nuklearne supersile smanjile broj nuklearnih bojevih glava, to nije nužno dokaz stvarnog razoružanja. „Mnoge nuklearne bojeve glave koje su uništene ili demontirane, bile su prosto zastarele. To je, da tako kažem, nasleđe iz vremena Hladnog rata“, kaže Kajl Šenon, jedan od glavnih autora novog izveštaja SIPRI. „U pogledu operativne snage, smanjenje arsenala prilično je skromno."[traži se izvor]

Optimisti su oni koji su mislili da će novi (START) između Rusije i SAD, koji je stupio na snagu 2011, u bliskoj budućnosti svet pretvoriti u zonu bez nuklearnog oružja. „Cela stvar je bila razočaravajuća, pre svega zbog još uvek teških odnosa između SAD i Rusije. Rusiju je trebalo više uključiti i ozbiljnije shvatiti u Savetu NATO-Rusija“, ukazuje Anete Šaper, koja je ekspert za kontrolu nuklearnog naoružanja u Fondaciji za istraživanje mira i konflikata u Frankfurtu na Majni. Ona je razočarana i time što je nuklearno oružje još uvek stacionirano u Nemačkoj. „Zapravo je odavno trebalo da bude povučeno“, kaže Šaper.[traži se izvor]

Rusija i SAD poseduju najveći deo nuklearnog arsenala u svetu - više od 90 %. Ali, čak i manje nuklearne sile izgleda da prate trend modernizacije, piše SIPRI Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo su u različitim fazama modernizacije svojih sistema nuklearnog oružja, kaže Šenon Kajl i dodaje da je jasno da u bliskoj budućnosti ni jedna od te dve zemlje ne žele da se u potpunosti odreknu nuklearnog oružja. „Kina izgleda ima dugoročni program modernizacije, ali fokus je više na poboljšanju kvaliteta nego na brojčanom proširenju nuklearnog programa“, kaže stručnjak SIPRI

Glavobolje zadaje razvoj dve manje nuklearne sile. „Mi znamo da Indija i Pakistan povećavaju svoj nuklearni arsenal - i njegov kvalitet, ali i kvantitet“, kaže Šenon. Posebno je zabrinjavajuće to što se nuklearno oružje dve azijske zemlje može brzo staviti u operativno stanje i što može da se koristi i protiv konvencionalnih snaga. „Pakistan se oseća ugroženim od Indije. Indijci više gledaju u pravcu Kine“, objašnjava Anete Šaper.[traži se izvor]

Poseban slučaj je najmanja nuklearna sila - Severna Koreja. Čini se da ta izolovana zemlja godinama kvalitativno poboljšava svoje nuklearno oružje, izveštava SIPRI. Ranije su stručnjaci pretpostavljali da se radi o „primitivnim nuklearnim eksplozivnim napravama“. Međutim, danas većina veruje da Severna Koreja već poseduje funkcionalno nuklearno oružje, kaže Šenon Kajl.[traži se izvor]

Izrael takođe ima nuklearno oružje; ta zemlja nikada nije zvanično priznala da ga ima. Obim nuklearnog programa Izraela je, izgleda, stabilan, ali, kako kaže Šenon, „Izrael čeka da vidi šta će se desiti u Iranu. Ukoliko Iran razvije nuklearno oružje, to bi moglo da utiče i na nuklearni arsenal Izraela.“ Sve u svemu, prema ekspertima SIPRI, zahvaljujući Sporazumu o razoružanju između SAD i Rusije, u proteklih nekoliko godina zaista je uništeno dosta nuklearnog oružja: za vreme hladnog rata bilo je skoro 60.000 komada, dok ih danas ima samo oko 16.000. Međutim, jasno je i ovo: Tih 16.000 komada nuklearnog oružja, još uvek je neizmerno mnogo.

Vlade, kontrola i zakon

Međunarodna agencija za atomsku energiju osnovana je 1957. godine kako bi pomogla mirotvorni razvoj nuklearne tehnologije, te kako bi zaustavila širenje nuklearnog oružja.

Zbog ogromne, vojne moći koja se stiče posedovanjem nuklearnog oružja, njegova politička kontrola je osnovni problem sve dok ono uopšte postoji. Krajem 1940-ih, nedostatak međusobnog poverenja je onemogućio Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez da način bilo kakav napredak ka međunarodnom dogovoru ili sporazumu kojim bi se kontrolisalo nuklearno oružje, međutim tek 1960-ih načinjeni su određeni koraci da se ograniči širenje nuklearnog oružja na druge države i njegov uticaj i efekte koje nuklearno testiranje ima na okolinu i zdravlje ljudi. Sporazum o delimičnoj zabrani nuklearnih testova potpisan 5. avgusta 1963. godine, koje su potpisale SAD, SSSR i Ujedinjeno Kraljevstvo, koji je zabranio svim nuklearnim silama testiranje nuklearnog oružja na površini zemlje, sprečavajući radioaktivno zagađenje okoline, dok je Sporazum o neširenju nuklearnog oružja iz 1968. godine pokušao nametnuti ograničenja na vrste aktivnosti koje države potpisnice mogu činiti, sa ciljem da se omogući ustupanje civilne nuklearne tehnologije državama potpisnicima bez straha od mogućeg širenja oružja.

Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) osnovana je 1957. godine pod mandatom Ujedinjenih Nacija sa ciljem da se ohrabri razvoj civilnih načina korišćenja nuklearne tehnologije, omogućavajući međunarodnu zaštitu od njene zloupotrebe i dajući sigurnosne instrukcije i mere za njeno korišćenje. Do 1996. godine mnoge države su ratifikovale i potpisale Sporazum o potpunoj zabrani nuklearnih testova,[31] koji zabranjuje svaki vid testiranja nuklearnog oružja, što predstavlja veliku prepreku svakoj državi potpisnici da razvije nuklearno oružje. Osim toga, potpisani su i drugi sporazumi koji regulišu zalihe nuklearnog oružja na bilateralnoj osnovi, poput sporazuma SALT I i START I, kojim se ograničava broj i vrsta nuklearnog oružja između SAD i bivšeg SSSR.

Nuklearno oružje je takođe zabranjeno i ograničeno sporazumima između država. Mnoge države su proglašene ne nuklearnim područjem, gde je zabranjena proizvodnja i korišćenje nuklearnog oružja, putem sporazuma. Sporazum iz Tlatelolcoa iz 1967. godine zabranjuje proizvodnju i raspoređivanje nuklearnog oružja u Latinskoj Americi i Karibima, dok Sporazum iz Pelindabe iz 1964. godine zabranjuje nuklearno oružje u mnogim zemljama Afrike. Među najsvežijim primerima je proglašenje Centralno azijskog područja bez nuklearnog oružja koje je proglašeno među bivšim sovjetskim republikama u Centralnoj Aziji, a koje zabranjuje nuklearno oružje.

Međunarodni sud pravde, kao najviši sud Ujedinjenih Nacija, izdao je 1996. godine savetodavno mišljenje o legalnosti pretnji ili korišćenju nuklearnog oružja. Sud je odlučio da korišćenjem nuklearnog oružja da se krše određeni članovi međunarodnog prava, uključujući Ženevske konvencije, Haške konvencije, Povelja Ujedinjenih Nacija i Univerzalnu deklaraciju ljudskih prava.

Vidi još

Reference

  1. Video Hirošima Dokumentarni film 24 Hours After - Hiroshiima
  2. Video - Nagasaki dokumentarni film Japan Documentary - Mach Stem:The Nagasaki Bombing Intensified
  3. Radiation Effects Research Foundation. Retrieved September 18, 2007. total number of deaths is not known precisely ... acute (within two to four months) deaths ... Hiroshima ... 90.000-166.000 ... Nagasaki ... 60.000-80.000
  4. Video - Menhetn projekat dokumentarni film World's First Atomic Bomb - Manhattan Project Documentary - Films
  5. Ferenc Morton Szasz, The Day The Sun Rose Twice: The Story of the Trinity Site Nuclear Explosion July 16, 1945 (University of New Mexico Press). 1984.
  6. „The First Atomic Bomb Blast, 1945” Eyewitnesstohistory.com.
  7. Chris Demarest. „Atomic Bomb-Truman Press Release-August 6, 1945” Trumanlibrary.org
  8. „Final Preparations for Rehearsals and Test | The Trinity Test | Historical Documents” atomicarchive.com.
  9. „TRINITY TEST - JULY 16, 1945” Radiochemistry.org
  10. „Atomic Bomb: Decision - Trinity Test, July 16, 1945” Dannen.com
  11. The best overall printed sources on nuclear weapons design are: Hansen, Chuck. U.S. Nuclear Weapons: The Secret History. San Antonio, TX: Aerofax, 1988; and the more-updated Hansen, Chuck, "Swords of Armageddon: U.S. Nuclear Weapons Development since 1945" (CD-ROM & download available). PDF. 2.600 pages, Sunnyvale, California, Chuklea Publications, 1995, 2007.
  12. Video pokazuje način rada Hidrogenske bombe How Does Nuclear Bomb Work ?
  13. Video pokazuje način rada hidrogenske bombe How Hydrogen bombs work.
  14. Video pokazuje način rada hidrogenske bombe HOW IT WORKS: The Atomic Bomb
  15. 15,0 15,1 15,2 Video o posledicama nesreće koja se dogodila posle eksplozije Castle Bravo, large thermonuclear hydrogen bomb
  16. Gaddis, John Lewis (1999). Cold War Statesmen Confront the Bomb: Nuclear Diplomacy Since 1945. Oxford University Press. стр. 143. ISBN 978-0-19-829468-9. 
  17. On India's alleged hydrogen bomb test, see Carey Sublette, What Are the Real Yields of India's Test?
  18. McKirdy, Euan. "North Korea announces it conducted nuclear test" CNN. Retrieved 7 January 2016.
  19. 19,0 19,1 Video Histori kanal Car bomba Documentary : tsar bomba Deo dokumentarca sa Histori kanala
  20. 20,0 20,1 Video Diskaveri kanal Car bomba Discovery Channel - Ultimates - Explosions - Tsar bomb segment Deo dokumentarca sa Diskaveri kanala
  21. Sublette, Carey. "The Nuclear Weapon Archive" Retrieved March 7, 2007.
  22. Video - Prikazana proba nuklearnih testova od 1945-1998 Nuclear Detonation Timeline "1945-1998"
  23. Američka vojska je 25.05.1953. godine testirala ispaljivanje iz artiljerijskog oružja nuklearni projektil Atomic Bomb Test
  24. Rudig, Wolfgang (1990). Anti-nuclear Movements: A World Survey of Opposition to Nuclear Energy. Longman. стр. 54—55. 
  25. Report on the Health Consequences to the American Population from Nuclear Weapons Tests Conducted by the United States and Other Nations CDC. Retrieved December 7, 2013.
  26. Committee to Review the CDC-NCI Feasibility Study of the Health Consequences Nuclear Weapons Tests, National Research Council. "Exposure of the American Population to Radioactive Fallout from Nuclear Weapons Tests" Retrieved October 24, 2014.
  27. Radiation Exposure Compensation System: Claims to Date Summary of Claims Received by 06/11/2009 Fas.org. Retrieved December 29, 2012.
  28. Status of World Nuclear Forces
  29. Jim Hoagland (October 6, 2011). "Nuclear energy after Fukushima". Washington Post.
  30. Lawrence M. Krauss. The Doomsday Clock Still Ticks, Scientific American, January (2010). str. 26.
  31. Preparatory Commission for the Comprehensive Nuclear-Test-Ban Treaty Organization (2010). "Status of Signature and Ratification". Accessed May 27, 2010. Of the "Annex 2" states whose ratification of the CTBT is required before it enters into force, China, Egypt, Iran, Israel, and the United States have signed but not ratified the Treaty. India, North Korea, and Pakistan have not signed the Treaty.

Literatura

  • Gaddis, John Lewis (1999). Cold War Statesmen Confront the Bomb: Nuclear Diplomacy Since 1945. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-829468-9143. 
  • Bethe, Hans Albrecht (1991). The Road from Los Alamos. New York: Simon and Schuster. ISBN 978-0-671-74012-2. 
  • DeVolpi, Alexander, Minkov, Vladimir E., Simonenko, Vadim A., and Stanford, George S. Nuclear Shadowboxing: Contemporary Threats from Cold War Weaponry. Fidlar Doubleday, 2004 (Two volumes, both accessible on Google Book Search) (Content of both volumes is now available in the 2009 trilogy by Alexander DeVolpi: Nuclear Insights: The Cold War Legacy available on [1].
  • Glasstone, Samuel and Dolan, Philip J. The Effects of Nuclear Weapons (third edition). Washington, D.C.: U.S. Government Printing Office, 1977. Available online (PDF).
  • NATO Handbook on the Medical Aspects of NBC Defensive Operations (Part I – Nuclear). Departments of the Army, Navy, and Air Force: Washington, D.C., 1996
  • Hansen, Chuck. U.S. Nuclear Weapons: The Secret History. Arlington, TX: Aerofax, 1988
  • Hansen, Chuck. The Swords of Armageddon: U.S. nuclear weapons development since 1945. Sunnyvale, CA: Chukelea Publications, 1995. [2]
  • Holloway, David (1994). Stalin and the Bomb. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-06056-0. 
  • The Manhattan Engineer District, "The Atomic Bombings of Hiroshima and Nagasaki" (1946)
  • Smyth, Henry DeWolf. Atomic Energy for Military Purposes. Princeton, NJ: Princeton University Press, 1945. (Smyth Report - the first declassified report by the US government on nuclear weapons)
  • The Effects of Nuclear War. Office of Technology Assessment, May 1979.
  • Rhodes, Richard (1995). Dark Sun: The Making of the Hydrogen Bomb. New York: Simon and Schuster. ISBN 978-0-684-82414-7. 
  • Rhodes, Richard (1986). The Making of the Atomic Bomb. New York: Simon and Schuster. ISBN 978-0-684-81378-3. 
  • Weart, Spencer R. Nuclear Fear: A History of Images. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1988.
  • francuski Jean-Hugues Oppel, Réveillez le président, Éditions Payot et rivages, 2007 (ISBN978-2-7436-1630-4). The book is a fiction about the nuclear weapons of France; the book also contains about ten chapters on true historical incidents involving nuclear weapons and strategy.
  • Weart, Spencer (2012). The Rise of Nuclear Fear. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-05233-8. 
  • Die UNO-Studie: Kernwaffen. C.H.Beck, München. 1982. ISBN 3-406-08765-5..
  • Peter Auer: Von Dahlem nach Hiroshima. Die Geschichte der Atombombe. Berlin: Aufbau. 1995. ISBN 978-3-351-02429-1.
  • Florian Coulmas: Hiroshima: Geschichte und Nachgeschichte. München: Beck. 2005. ISBN 978-3-406-52797-5.
  • Klaus Fuchs, Ruth Werner, Eberhard Panitz: Treffpunkt Banbury oder Wie die Atombombe zu den Russen kam. Das neue Berlin, Berlin. 2003. ISBN 978-3-360-00990-6.
  • Robert Jungk: Heller als tausend Sonnen. 1958 und Strahlen aus der Asche, Alfred Scherz Verlag, 1959
  • Rainer Karlsch, Zbynek Zeman: Urangeheimnisse. Links, Berlin. 2002. ISBN 978-3-86153-276-7.
  • Hubert Mania: Kettenreaktion. Die Geschichte der Atombombe. Rowohlt Verlag, Reinbek bei Hamburg. 2010. ISBN 978-3-498-00664-8.
  • Paul Takashi Nagai: Die Glocken von Nagasaki: Geschichte der Atombombe. München: Rex, 1955 – Bericht eines überlebenden Arztes. ISBN 978-3-89575-056-4.
  • Gian Luigi Nespoli, Giuseppe Zambon: Hiroschima, Nagasaki. Edition Zambon, Frankfurt/Main. 1997. ISBN 978-3-88975-055-6.
  • Richard Rhodes: The Making of the Atomic Bomb. 1995. ISBN 978-0-684-81378-3., deutsch Nördlingen: Greno, 1988; Volk und Welt. 1990. ISBN 978-3-353-00717-9.
  • Joseph Rotblat: Strahlungswirkungen beim Einsatz von Kernwaffen, Berlin. 1996. ISBN 978-3-87061-544-4.
  • Helmut Simon (Vorwort): Atomwaffen vor dem Internationalen Gerichtshof. Lit, Münster. 1997. ISBN 978-3-8258-3243-8.
  • Wolfgang Sternstein: Atomwaffen abschaffen!. Meinhardt, Idstein. 2001. ISBN 978-3-933325-05-1.
  • Mark Walker: Die Uranmaschine. Mythos und Wirklichkeit der deutschen Atombombe. Berlin: Siedler. 1990. ISBN 978-3-88680-359-0.
  • Rainer Karlsch: Hitlers Bombe. Deutsche Verlags-Anstalt, München. 2005. ISBN 978-3-421-05809-6.
  • Egmont R. Koch: Atomwaffen für Al Qaida. „Dr.No“ und das Netzwerk des Terrors. Berlin: Aufbau Verlag. 2005. ISBN 978-3-351-02588-5.
  • Michael Light: 100 Sonnen. München: Knesebeck. 2003. ISBN 978-3-89660-190-2.
  • Heinar Kipphardt: In der Sache J. Robert Oppenheimer. Rowohlt, Reinbek. 1996. ISBN 978-3-499-12111-1.
  • Masuji Ibuse: Schwarzer Regen. Frankfurt am Main: Fischer-Taschenbuch-Verlag. 1985. ISBN 978-3-596-25846-8.

Spoljašnje veze



Vojna Enciklopedija - Glavni i odgovorni urednik Branislav Kapetanović