Шаблон:Jugoslovenski nuklearni program

From Vojna Enciklopedija
This is the latest revision of this page; it has no approved revision.
Jump to navigation Jump to search

Edvard Kardelj je prilikom pokretanja prvog jugoslovenskog nuklearnog programa krajem 1948. godine izgovorio jednu čuvenu rečenicu - “Moramo imati atomsku bombu. Moramo je napraviti makar nas godinama stajala polovinu svih prihoda.”

Glavni motiv za nuklearno oružje bio je sukob Tito-Staljin i izbacivanje Jugoslavije iz zajednice komunističkih zemalja. Instituti koji su učestvovali u pravljenju atomske bombe su: Institut za istraživanje strukture materije (kasnije preimenovan u Institut nuklearnih nauka Boris Kidrič) osnovan je u Vinči kod Beograda 1948; Institut Jožef Štefan pod vođstvom Antona Peterlina osnovan je u Ljubljani 1949; Institut Ruđer Bošković pod vodstvom Ivana Supeka osnovan je iduće godine u Zagrebu. Prema službenom izveštaju “Nuklearna energija u Jugoslaviji” između 1948. i 1953. godine, utrošeno je 1,75 milijardi tadašnjih dinara, (oko 282 miliona američkih dolara prema kursu iz 2010. godine), a procenjuje se da je dodatnu milijardu dinara tražilo istraživanje i eksploatisanje uranove rude u istom razdoblju.

Prema jednom dokumentu namenjenom samo političkom vrhu od 25.05.1953. godine, gde piše “Dva bitna uslova za razvitak atomske energije kod nas” je “proizvodnja atomskog oružja”, a tek drugi cilj je bio “upotreba atomske energije u civilne i ekonomske svrhe”. Dokument među ostalim kritikuje jugoslovensku birokratiju zbog sporosti, zbog kupovine deset tona teške vode u Norveškoj.

Preduslov proizvodnje atomske bombe bila je izgradnja nuklearnih reaktora i postrojenja za preradu nuklearnog goriva. Partnerstvo je ostvareno sa Norveškom i Sovjetskim Savezom.

Program nuklearnih istraživanja nastavljao se punim tempom. U Vinči je osnovano Odeljenje za obnavljanje nuklearnog goriva 1956. godine; uređaj nulte snage modifikovan teškom vodom sagrađen je na istoj lokaciji 1958. godine, a 1959. dopremljen je i istraživački reaktor snage 6,5 megavata pokretan uranom obogaćenim na 80% uran-235. Ovaj reaktor sagradili su Sovjeti, a isporučivali su tešku vodu i visokoobogaćeni uran. Razlog tome bilo je otopljenje odnosa sa Sovjetskim Savezom za vreme Hruščova što je omogućilo sovjetsko-jugoslovensku saradnju.

Ipak, pedesetih je s Jugoslavijom najtešnje sarađivala Norveška (koja je i sama pedesetih razmatrala vojni aspekt istraživanja - bila je šesta zemlja koja je uspešno sagradila nuklearni reaktor). Jugoslaviju je posebno zanimalo hemijsko dobijanje plutonijuma iz radioaktivnog goriva.

Sredinom 1953. Dedijer je potpisao ugovor s norveškom kompanijom o kupovini pet tona teške vode (što je bila dopuna kupovini veće i jeftinije količine u Sovjetskom Savezu). Od tada Vinča sve više sarađuje s Norveškom na preradi plutonijuma (što je vidljivo u mnogim naučnim publikacijama jugoslovenskih autora)

Jugoslovenski državni podsekretar Slobodan Nakićenović oktobra 1960. godine navodi nužnost nabavke fabrike za preradu plutonijuma kako bi se prerađivalo istrošeno gorivo, a “uređaj bi trebao imati kapacitet od najmanje jedne i po tone urana na godinu, kako bi reaktor mogao raditi punom snagom.” Gde bi kasnije mogli povećati kapacitet na deset tona na godinu, što Nakićenović opravdava kao “rezervu za moguće povećanje snage reaktora ili za gorivo za buduće nove reaktore”.

Dogovor je postignut o izgradnji takve laboratorije u Vinči i to većih dimenzija. Tehnički nacrti za fabriku su poslati Jugoslaviji 1962. godine, a 1966. je Norveška poslala u Vinču nešto plutonijuma visokog kvaliteta. Fabrika međutim nikada nije sagrađena (prerada na nivou laboratorije se ipak obavljala). Tito je u međuvremenu obustavio program. Razlozi tome bili su mnogi. Sovjetska pretnja Jugoslaviji je oslabila nakon dolaska Hruščova na vlast. Tito je u međuvremenu postao jedan od vođa pokreta nesvrstanosti, pa bi mu nuklearne aspiracije naštetile ugledu. Naposletku, program je bio vrlo skup, a ponudio je malo rezultata. No to ne znači da su nuklearne ambicije Jugoslavije tu i umrle.

Zamah razvitku bombe započet je tek za vreme mandata sekretara za narodnu odbranu Branka Mamule (1982-1988), dakle nakon Titove smrti. Civilna maska za program nuklearnog naoružavanja bila je gradnja elektrane Krško. Stvarnost je ipak bila nešto drugačija od maštanja političkih zvaničnika. Program za razvoj bombe nije primio veća ulaganja iako je odabran njen tip (implozijska bomba na bazi plutonijuma). Tada su zadržana dva paralelna programa, vojni Program A, te civilni Program B (11 projekata za miroljubive svrhe). U dokumentu NUKLIN-a (objedinjujuće telo osnovano 1981. koje je povezivalo sve učesnike u jugoslovenskom nuklearnom programu) procenjeno je da je na različitim poslovima tokom osamdesetih bilo angažovano 220 naučnika godišnje, kao i da je tokom osamdesetih za te svrhe potrošena 21.768 milijardi dinara, odnosno oko 95 miliona dolara.

Svi projekti programa B bili su dobro prilagođeni potrebama Programa A kojeg je trebao opremiti materijalom. Glavna operativna odgovornost za nadgledanje oba programa poverena je nuklearnom odeljenju Vojnotehničkog instituta u Beogradu kojem je na čelu bio pukovnik Martin Sajnkar. Većina poslova je bila i koncentrisana na području Beograda u okviru tri instituta - Vinče, Instituta za fiziku i Vojnotehničkog instituta.

Većinu poslova su obavljali timovi specijalista sa sva tri instituta, iako su zagrebački institut Ruđer Bošković i ljubljanski Jožef Stefan takođe bili povezani. Tako je u Zagrebu cilj bio razviti neutronsku komponentu (tačnije istražiti polonijsko-berilijumski izvor te njihove alternative) bombe. Tek dva od desetak fizičara je znalo direktnu svrhu svoga posla. Zato je izgrađena i nova zgrada kako bi se prikrile tajne delatnosti. Do gradnje prototipa nikad nije došlo.

Naime sredinom 1987. godine program A je obustavljen, a program B je okončan 1990. donošenjem novog saveznog zakona o zabrani gradnje novih nuklearnih elektrana. Glavno dostignuće nuklearnih aspiracija bio je etnički šaroliki visokostručni kadar i pedesetak kilograma svežeg uranijumskog goriva upotrebljivog za bombu (i deset kilograma niskoozračenog visokoobogaćenog urana). Taj materijal je stavljen pod nadzor Međunarodne agencije za nuklearnu energiju koja je u nekoliko navrata devedesetih pojačavala kontrolu zbog političke situacije u Srbiji i svetu.

Jugoslovensko novo vođstvo nakon promene vlasti u oktobru 2000. godine je 15 meseci pregovaralo sa multinacionalnim pregovaračkim timom o uklanjanju goriva. Inicijator pregovora bile se SAD. U avgustu 2002. godine, 48 kilograma 80 % U-235 prevezeno je iz Beograda u ruski institut u Dmitrovgrad. Iduće godine jugoslovenska vlada je objavila i službeni moratorijum na razvoj nuklearne tehnologije. Ostalo je pitanje Vinče kao laboratorije za razvoj.

Od jula 2002. u saradnji sa Međunarodne agencije za nuklearnu energiju Srbija provodi VIND program kako bi uklonila iskorišćeno gorivo, obezbedila nuklearni otpad i rastavila istraživački reaktor. Troškove uklanjanja finansirali su i američka administracija, Evropska unija te međunarodne nevladine organizacije.

Poslednji elementi (od oko 8.000 njih) potrošenog goriva su napustili Institut u Vinči[1] 18. novembra 2010. i prevezeni su pod velikim obezbeđenjem od čak 3.000 dobro naoružanih srpskih policajaca[2] do Mađarske pa je dalje konvoj išao prema Sloveniji i završio je u luci Kopar. Tamo je 21. novembra ukrcano na brod i otpremljeno u Murmansk. U Rusiji je gorivo završilo u postrojenju u Ozersku gde će se gorivo konačno uskladištiti nakon obrade. Uklanjanje goriva iz Vinče bila je najveća takva međunarodna akcija u istoriji, a ostavila je područje bivše Jugoslavije bez materijala koji bi se mogao iskoristiti za izradu nuklearnog naoružanja.

Reference

Slični linkovi