Изворни код странице Шаблон:Српска устаничка војска 1804—1817

{{Војна јединица
|јединица= Српска устаничка војска 1804—1817
|део= [[Први српски устанак|Првог]] и [[Други српски устанак|Другог српског устанка]]
| слика           = Smrt_Hajduk-Veljka.jpg
| опис_слике      =Смрт Хајдук-Вељка Петровића [[Опсада Неготина (1813)|у Неготинском шанцу 1813]]. На слици је реалистички приказано оружје и опрема српских устаника из тог времена.
| време = 14. фебруар 1804.
| место  = [[Орашац (Обреновац)|Орашац]]
| формација  =
|јачина = 16.000 (1804)<ref name="ВЕ2"/><br />50.000 (1813)<ref name="ВЕ3"/><br />20.000 (1829)<ref name="ВЕ6"/>
|командант= [[Карађорђе Петровић]] (1804—1813)<br />[[Милош Обреновић]] (1815—1817)
| политички_комесар =
| битке = [[Бој на Мишару]]<br />[[Бој на Иванковцу]]<br />[[Битка на Делиграду (1806)|Бој на Делиграду]]<br />[[Опсада Београда (1806)|Опсада Београда]]<br />[[Бој на Чегру]]<br />[[Битка на Равњу|Бој на Засавици]]<br />[[Битка на Палежу|Бој на Палежу]]<br />[[Битка на Љубићу|Бој на Љубићу]]<br />[[Битка код Пожаревца]]<br />[[Бој на Дубљу]]
| одликовања =
}}
{{Први српски устанак}}
{{Други српски устанак}}

Настанак и развој '''српске устаничке војске''' у периоду [[Први српски устанак|Првог]] и [[Други српски устанак|Другог српског устанка]] обухвата неколико фаза: период нахијских господара (1804—1806), период народне устаничке војске (1807—1813) и период кнеза Милоша (1815—1830). У току борби Срби су поставили основе државне организације и створили језгро стајаће војске, издата су прва војна правила, устројени чинови, на границама су подигнута утврђења, у Београду тополивница, а у унутрашњости барутане.<ref name="ВЕ5">{{Cite book|last=Гажевић |first=Никола |title=Војна енциклопедија (том 9) |year=1974|publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=49}}</ref> Упркос поразу и предаји из 1813, Срби су већим делом сачували драгоцено ратно искуство, војну организацију и искусне старешине народне војске, захваљујући којима је извојевана победа у Другом српском устанку 1815. и започето ослобођење Србије од Турака.

== Српска народна војска београдског пашалука (1797—1802) ==
[[Датотека:Belgrade pashaluk.png|мини|Београдски пашалук 1791.]]
После пораза у [[Аустријско-турски рат (1787—1791)|аустро-турском рату 1788—1791]]. [[Visoka porta|Порта]] је, по одредбама [[Свиштовски мир|Свиштовског мира]], у [[Смедеревски санџак|београдском пашалуку]] укинула [[читлучење]], [[Јањичари|јаничарима]] је забрањен повратак, а за београдског везира постављен је 1793. присталица султанових реформи [[Хаџи Мустафа-паша]]. Ферманима од 1793/94. потврђени су ранији органи српске самоуправе: по селима кнезови, а у кнежинама (неколико села) [[обор-кнез]]ови. Ферманом из 1796. уведени су нахијски (окружни) кнезови, висина спахијског намета и обавезе према паши су утврђене, а Турцима је забрањен улазак у српска села; уместо ранијих закупаца, скупљање пореза вршили су кнезови, а делимично и судску и управну власт у својим кнежинама. Захваљујући порасту трговине са [[Аустријско царство|Аустријом]] (нарочито стоком), на српском селу настао је слој имућних трговаца.<ref name="ВЕ1">{{Cite book|last=Гажевић |first=Никола |title=Војна енциклопедија (том 7) |year=1974|publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=497}}</ref>

Јаничари протерани из београдског пашалука преузели су власт у [[Видин]]у и одметнули се од централне власти; пред том опасношћу Порта је већ крајем 1793. била принуђена да укључи српску [[Раја|рају]] у борбу против јаничара. 1797. створена је '''српска народна војска''' под командом српских старешина на челу са [[Станко Арамбашић|Станком Арамбашићем]], која је крајем априла 1797. имала под оружјем око 15.000 људи (крајем 18. века београдски пашалук имао је око 500.000 становника).<ref name="ВЕ1"/>

Француски напади на турске поседе (заузимање [[Крф]]а и [[Јонска острва|Јонских острва]] 1797-99, [[Наполеонова инвазија на Египат и Сирију|Наполеонов напад на Египат 1798)]] и немири у Грчкој и Албанији принудили су Порту да почетком 1799. дозволи јаничарима повратак у београдски пашалук, а вођа одметника [[Осман Пазваноглу|Пазван-оглу]] званично је постављен за видинског пашу. До фебруара 1802. јаничари предвођени дахијама узурпирали су сву власт у београдском пашалуку и завели терор над становништвом: по селима су постављене [[Субаша|субаше]] ради гушења локалне самоуправе, укинуте су све српске повластице и повећане дажбине, док су султанове присталице и [[Spahija|спахије]] протеране из Београда.<ref name="ВЕ1"/>
=== Однос снага пред устанак ===
По градовима и паланкама дахије су поставиле своје старешине с оружаном пратњом од 20 до 30 јаничара; у сваком селу било их је неколико, а у [[Хан (објекат)|хановима]] паланки и многих села смештане су посаде од 10 до 15 људи. У Београду је било нешто преко 1.000 јаничара.<ref name="ВЕ2">{{Cite book|last=Гажевић |first=Никола |title=Војна енциклопедија (том 7) |year=1974|publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=498}}</ref>
Срби у београдском пашалуку пред устанак нису имали организоване војне снаге - српска народна војска је распуштена, али људство које је служило у њој, у [[Фрајкори|фрајкору]] (посебно у [[Кочина крајина|Кочиној крајини]]) и [[хајдуци]] биће језгро будуће устамичке војске.<ref name="ВЕ2"/>

== Устаничке оружане снаге 1804—1806. ==
[[Датотека:Karađorđe Petrović, by Vladimir Borovikovsky, 1816.jpg|мини|Карађорђе Петровић, вођа Првог српског устанка.]]
У периоду 1804—1806. оружане снаге српских устаника састојале су се већином од добровољаца - виђенијих људи (већином трговаца) и њихових наоружаних слугу (''момака''), уз нешто хајдука и бивших фрајкора. Оружје и опрема били су лична својина бораца, старешине су бирали сами војници, а тактика је била углавном дефанзивна - одбрана шанчева и пољских утврђења на правцима турских напада.
{{Location map many
| Serbia
| width       = 350
| float       = center
| border      = 
| caption     = '''Битке Првог српског устанка 1804—1806. на мапи модерне Србије.'''
| alt         = 
| relief      = 1
| AlternativeMap = 
<!--first label/marker-->
| label1      = [[Опсада Београда 1806.|Београд]]
| label1_size = 65
| position1   = right
| background1 = <!-- or: background, bg1, bg -->
| mark1       = Big battle symbol.svg
| mark1size   = 
| link1       = <!-- or: link -->
| coordinates1=  {{coord|44.820556|20.462222}}
<!--second label/marker-->
| label2      = [[Делиград]]
| label2_size = 65
| label2_width=
| position2   = left
| background2 = <!-- or: bg2 -->
| mark2       = Big battle symbol.svg
| mark2size   = 
| link2       = 
| coordinates2= {{coord|43.608833|21.574333}}
| label3      = [[Битка код Дрлупе|Дрлупа]]
| label3_size = 65
| label3_width=
| position3   = left
| background3 = <!-- or: bg2 -->
| mark3       = Big battle symbol.svg
| mark3size   = 
| link3       = 
| coordinates3= {{coord|44.450833|20.5}}
| label4      = [[Битка код Баточине|Баточина]]
| label4_size = 65
| label4_width=
| position4   = bottom
| background4 = <!-- or: bg2 -->
| mark4       = Big battle symbol.svg
| mark4size   = 
| link4       = 
| coordinates4= {{coord|44.152166|21.075666}}
| label5      = [[Битка на Чокешини|Чокешина]]
| label5_size = 65
| label5_width=
| position5   = bottom
| background5 = <!-- or: bg2 -->
| mark5       = Big battle symbol.svg
| mark5size   = 
| link5       = 
| coordinates5= {{coord|44.651833|19.387833}}
| label6      = [[Бој на Иванковцу|Иванковац]]
| label6_size = 65
| label6_width=
| position6   = bottom
| background6 = <!-- or: bg2 -->
| mark6       = Big battle symbol.svg
| mark6size   = 
| link6       = 
| coordinates6= {{coord|43.970833|21.434166}}
| label7      = [[Битка код Братачића|Братачић]]
| label7_size = 65
| label7_width=
| position7   =  bottom
| background7 =  <!-- or: bg2 -->
| mark7       = Big battle symbol.svg
| mark7size   = 
| link7       = 
| coordinates7= {{coord|44.350833|19.537}}
| label8      = [[Бој на Мишару|Мишар]]
| label8_size = 65
| label8_width=
| position8   =  bottom
| background8 =  <!-- or: bg2 -->
| mark8       = Big battle symbol.svg
| mark8size   = 
| link8       = 
| coordinates8= {{coord|44.7292|19.7608}}
}}
=== Буна против дахија ===

[[Датотека:Orasac 1804.jpg|мини|Збор у Орашцу 14. фебруара 1804.]]
==== Шумадија ====
Сазнавши из ухваћених писама о везама српских кнезова са Аустријом и припремама за устанак, дахије су 4. фебруара 1804. започеле [[Сеча кнезова|''сечу кнезова'']] - покољ истакнутијих Срба: трговаца, кнезова, свештеника, посебно оних који су се истакли у народној војсци (у борби против јаничара), у [[Кочина крајина|Кочиној крајини]] и у [[Фрајкори|фрајкору]]. У одговор, [[Карађорђе]] је са [[Станоје Главаш|Станојем Главашем]] дигао народ у [[Шумадија|Шумадији]], попалио турске ханове, а Турке, који су се затекли у селима, натерао да се повуку у градове. После првих успеха, део вођа и устаника из Шумадије је 14. фебруара у [[Збор у Орашцу|Орашцу]] изабрао Карађорђа за вођу.<ref name="ВЕ2"/>

Аганлија је са око 400 јаничара кренуо 21. фебруара на Шумадију, али је три дана касније потучен у [[Битка код Дрлупе|бици код Дрлупе]], што је подигло морал устаника: Карађорђе је већ 18. марта ослободио [[Рудник (Горњи Милановац)|Рудник]], а у априлу је потукао јаничаре [[Битка код Баточине (1804)|код Баточине]]. Крајем априла 1804. цела Шумадија била је ослобођена, а Карађорђеве чете примакле су се Београду и опселе [[Смедеревска тврђава|Смедерево]].<ref name="ВЕ2"/>
==== Западна и источна Србија ====
У западном делу београдског пашалука устанак су организовали [[Јаков Ненадовић|Јаков]] и [[Матеја Ненадовић]]; устанак се брзо раширио и захватио целу [[Колубарски управни округ|Колубару]], [[Тамнава|Тамнаву]] и [[Посавина|Посавину]]; 18. марта устаничке чете заузеле су и запалиле [[Ваљево]], потом опселе [[Шабачка тврђава|Шабац]], спалиле варош и сатерале Турке у тврђаву. Опседнутим Турцима упутили су појачања јаничари из Босне: ове снаге су крајем априла потукле групу устаника под командом Јакова Ненадовића [[Битка код Чокешине|код манастира Чокешине]], али се Шабац ипак предао почетком маја и главнина устаника пребацила се под Београд.<ref name="ВЕ2"/>

У исто време у источној Србији, у априлу и мају устаничке чете под командом [[Миленко Стојковић|Миленка Стојковића]], [[Петар Добрњац|Петра Добрњца]], [[Ђуша Вулићевић|Ђуше Вулићевића]] и Стојка Кривокуће ослободиле су сва села између [[Велика Морава|Велике Мораве]] и [[Тимок]]а, и опселе [[Пожаревац]], који се крајем маја предао Карађорђу.<ref name="ВЕ2"/>

=== Обједињавање устаничких снага ===
На Карађорђев позив састале су се 6-15. маја 1804. у [[Остружница|Остружници]] старешине из ослобођених крајева на договор о даљем развоју устанка и организацији нове власти. Док је скупштина заседала, 10. маја у [[Земун]]у су, под аустријском заштитом, одржани неуспели преговори са представницима дахија; српску страну заступали су Карађорђе, Матеја Ненадовић и [[Јанко Катић]]. На скупштини у Остружници одлучено је да се борба настави, затражи помоћ од [[Аустријско царство|Аустрије]] и [[Руско царство|Русије]], и да сваки старешина у својој области ([[Нахија|нахији]] или [[Кнежина (вишезначна одредница)|кнежини]]) прикупи способно људство за војску, организује власт, остави потребну војну посаду и са прикупљеном војском дође под Београд. <ref name="ВЕ2"/>
[[Датотека:Uzun-Mirko Apostolović, Uroš Knežević.jpg|мини|лево|Узун Мирко Апостоловић са црвеном доламом и токама од 24 плоче, четири горње веће и дванаест доњих мањих]]
[[Датотека:Stojan_cupic.jpg|мини|десно|Стоја Чупић са токама]]
=== Организација војске ===
[[Датотека:Battle of Mišar, Afanasij Scheloumoff.jpg|мини|лево|[[Бој на Мишару]].]]
[[Датотека:Karađorđevo osvajanje Beograda 1806. godine.jpg||мини|десно|Ослобођење Београда 1806]]
==== Бројно стање ====
Након скупштине у Остружници, Карађорђе је од већине старешина на делу признат за вођу устанка: од почетка маја 1804. он се потписује као ''врховни војвода'', ''командант од Србије'', ''вожд''. Све устаничке вође Карађорђе је признао за војне старешине. У првим устаничким јединицама налазили су се најодважнији људи прикупљени око народних старешина, затим припадници народне војске, [[хајдуци]], добровољци из фрајкора и Кочине крајине. Многи Срби из Аустрије, међу којима је било и официра, прешли су још у почетку устанка у Србију и знатно појачали устанике, нарочито старешински кадар. Број устаника касније се повећавао и обавезом, по принципу - ''свака кућа даје момка''. Тешко је установити бројну јачину устаничке војске. Средином 1804. код Београда је највероватније било концентрисано око 16.000 устаника; поред тога известан део војске остао је по нахијама. Створене су устаничке војске у Шумадији око Карађорђа и Станоја Главаша, у Колубари око Јакова Ненадовића, а у [[Поморавље (област)|Поморављу]] око Миленка Стојковића. Прота Матеја Ненадовић у својим [[Мемоари|''Мемоарима'']] процењује да је Београдски пашалук 1804. могао од подигне до 70.000 Срба способних за оружје (према око 15.000 Турака).<ref name="ВЕ2"/>
==== Старешине ====
Брзим ширењем устанка војска је од наоружаног народа и хајдучких чета прерастала у [[Милиција|милицијску]] (народну) војску. Војници нису били стално под оружјем, већ су прикупљани по потреби. Јединице су формиране по територијалном принципу. Свака нахија формирала је војску која је носила њен назив и била под командом [[Бимбаша|бимбаше]]. Свака нахија имала је по неколико кнежина ([[срез]]ова), које су формирале [[батаљон]]е по командом [[Буљукбаша|буљубаша]]. Ти официрски чинови били су турски, остали из ''српске народне војске'' из 1797. У почетку устанка свако село имало је по једног војног старешину - подбуљубашу, званог и ''мали буљубаша'' или ''двајесник''; већа села имала су по више подбуљубаша, од којих је сваки командовао са 10 до 20 људи.<ref name="ВЕ2"/>

У почетку устанка било је великих војвода или господара, који су под својом влашћу имали више нахија и војвода (Јаков Ненадовић, Милан Обреновић, Миленко Стојковић и Петар Добрњац). Старешине су биле, претежно, имућнији људи, углавном сточарски трговци који су се обогатили још за време турске власти. Војска је у почетку сама бирала старешине (по речима [[Вук Караџић|Вука Караџића]], ''говорило се да их је изабрао народ, а заправо су их изабрале велике војводе и господари'' <ref name="ВК1">{{cite book |last=Караџић |first=Вук |title=Историјски списи |date=1969 |publisher=Просвета |location=Београд |page=17}}</ref>), а касније их је постављао Карађорђе, самостално или у договору са Совјетом.<ref name="ВЕ2"/>

==== Оружје и опрема ====
[[Датотека:Istorijski muzej Srbije-postavka 6.JPG|мини|лево||Оружје из Првог српског устанка.]]
[[File:Ottoman Howitzer XIX century.jpg|thumb|Топ какав је коришћен у устанку]]
Војници су се хранили код својих кућа, а кад су били далеко од свог краја, храну су им од куће носили посебно одређени људи, звани '''''коморџије''''', или су се хранили о народном трошку. Приликом доласка у војску носили су собом храну за два до три дана, преобуку и [[Ћебе|поњаву]], а често и оружје. Одело је било лична својина војника. Од одела устанички војник носио је углавном народну ношњу, која је подразумевала чакшире, кошуљу, појас око струка, [[гуњ]] или [[јелек]], [[опанак|опанке]] од обуће, а на глави су се носили црвени [[фес (капа)|фес]] или [[шубара]]. Неки војници су попут [[Миленко Стојковић|Миленка Стојковића]] на глави носили капу крушкару. Војници су такође пуштали дугу косу, и плели је у перчин, за разлику од Турака који су бријали главе.<ref>Петар Милатовић, Бранко Богдановић, Забавников занимљиви водич кроз Први српски устанак, стр.21</ref> Оружје је у почетку било разнородно, а било их је само са секиром и косом или мотиком. Пуну опрему чинили су дуга [[Мускета|пушка кремењача]], два пиштоља (''кратке пушке'' или ''кубуре'') и велики нож ([[јатаган]]) или сабља, а неки коњаници имали су и копља. Комплетну опрему имали су само имућнији војници; већина је била наоружана само пушком и ножем или јатаганом. Неки од устаничких вођа поред унифoрми носили су токе, тј тадашње панцире. Поред Стојана Чупића, познато је да је Узун Мирко Апостоловић на црвеној долами носио токе од 24 плоче, четири горње веће и дванаест доњих мањих. <ref>Петар Милатовић,Забавников водич кроз Први српски устанак, стр. 43</ref> Терет издржавања војске у току читавог устанка падао је скоро искључиво на српски народ, уз нешто новчане помоћи из [[Руско царство|Русије]] и од Срба у [[Аустријско царство|Аустрији]].<ref name="ВЕ2"/>

==== Шанчеви ====
Од 1804. године и збацивања дахија, устаници су се суочили са проблемом ратовања са Османском царевином и њеним регуларним снагама. Територија [[Смедеревски санџак|Београдског пашалука]] је у то време практично била окружена Турском царевином са истока, југа и запада. [[Османско царство|Османска царевина]] је тада бројала више десетина милиона становника, док је устаничка територија бројала само око 400 хиљада хришћана. То је значило да је [[Visoka porta|Порта]] могла на устанике да пошаље војске из различитих делова царства, чији би број превазилазио устаничке људске ресурсе. Схватајући да је инфериорност у људству највећи недостатак устаничке војске и да Османска царевина у том погледу превазилази устанике, српске старешине су се одлучиле на израду и употребу земљаних шанчева са палисадима. Прва битка у којој су коришћени шанчеви био је [[Битка на Свилеуви|бој на Свилеуви]], док је прва битка царске војске и устаника [[Бој на Иванковцу|на Иванковцу]] потврдила тезу о шанчевима, будући да су у овом бој Срби користили шанчеве а Турци не. Следеће велике битке [[Битка на Мишару|Мишарска]] и [[Битка на Делиграду (1806)|Делиградска]] потврдиће такође ову тезу, јер Срби и у овим бојевима користе шанчеве, а Турци не. У наредним окршајима и Срби и Турци су у зависности од ситуације у бојевима копали шанчеве. Последња битка Другог српског устанка [[бој на Дубљу]] била је задњи пут да су шанчеви коришћени, овога пута само од стране Турака, а не од стране Срба.
[[Датотека:The remains of sconce of battle of Ivankovac.jpg|мини|десно|Остатци палисада шанчева из боја на Иванковцу]]
[[Датотека:Remains of redoubts of battle of Ivankovac.jpg|мини|лево||Остатци редута из боја на Иванковцу]]
[[Датотека:Deligrad battle sconce remains.jpg|мини|лево||Делиградски шанац]]

=== Организација власти ===
Организација власти није спровођена јединствено, по унапред утврђеном ставу, већ је израстала ширењем устанка. Задржани су стари (турски) органи локалне (кнезови, [[Обор-кнез|оборкнезови]] и [[кмет]]ови), али су све мање имали стварну власт. Њу узимају нове војне старешине, које израстају у оружаној борби ван цивилне организације. У суштини, био је то сеоски трговачки слој (зачетак српске [[Буржоазија|буржоазије]], односно капитализма), који се могао даље развити само разбијањем турских феудалних оквира. Тако су српске старешине већ у новембру 1804. формирале ''[[Правитељствујушчи совјет сербски]]'', врховни орган нове, устаничке власти.<ref name="ВЕ2"/>
[[Датотека:Sinđelić at Čegar Hill.jpg|мини|160п|Стеван Синђелић у бици на Чегру. Рад [[Павле Чортановић|Павла Чортановића]].]]

== Устаничке оружане снаге и тактика 1807—1813 ==
[[Датотека:Uniforme of Serbian rebel army 1809.jpg|мини|Опрема српских устаника око 1809.]]
У периоду 1807-1813. буна против дахија прерасла је у рат против [[Османско царство|турске царевине]], а устаничке чете прерасле су у народну војску: уведена је војна обавеза, организована производња оружја у Србији и заведена војна дисциплина, обука и команда по европским узорима (углавном руским).
{{Location map many
| Serbia
| width       = 350
| float       = center
| border      = 
| caption     = '''Биткe Прваог српског устанка 1807-1813. на мапи модерне Србије.'''
| alt         = 
| relief      = 1
| AlternativeMap = 
<!--first label/marker-->
| label1      = [[Битка на Штубику|Штубик]]
| label1_size = 65
| position1   = right
| background1 = <!-- or: background, bg1, bg -->
| mark1       = Big battle symbol.svg
| mark1size   = 
| link1       = <!-- or: link -->
| coordinates1=  {{coord|44.2885|22.350833}}
<!--second label/marker-->
| label2      = [[Битка на Малајници|Малајница]]
| label2_size = 65
| label2_width=
| position2   = left
| background2 = <!-- or: bg2 -->
| mark2       = Big battle symbol.svg
| mark2size   = 
| link2       = 
| coordinates2= {{coord|44.2953|22.3856}}
| label3      = [[Бој на Чегру|Чегар]]
| label3_size = 65
| label3_width=
| position3   = bottom
| background3 = <!-- or: bg2 -->
| mark3       = Big battle symbol.svg
| mark3size   = 
| link3       = 
| coordinates3= {{coord|43.372166|21.9385}}
| label4      = [[Бој на Суводолу|Суводол]]
| label4_size = 65
| label4_width=
| position4   = left
| background4 = <!-- or: bg2 -->
| mark4       = Big battle symbol.svg
| mark4size   = 
| link4       = 
| coordinates4= {{coord|43.0243|20.0715}}
| label5      = [[Битка за Лозницу|Лозница]]
| label5_size = 65
| label5_width=
| position5   =  bottom
| background5 =  <!-- or: bg2 -->
| mark5       = Big battle symbol.svg
| mark5size   = 
| link5       = 
| coordinates5= {{coord|44.533833|19.221166}}
| label6      = [[Варваринска битка|Варварин]]
| label6_size = 65
| label6_width=
| position6   = left
| background6 = <!-- or: bg2 -->
| mark6       = Big battle symbol.svg
| mark6size   = 
| link6       = 
| coordinates6= {{coord|43.7175|21.370333}}
| label7      = [[Опсада Неготина (1813)|Неготин]]
| label7_size = 65
| label7_width=
| position7   = bottom
| background7 = <!-- or: bg2 -->
| mark7       = Big battle symbol.svg
| mark7size   = 
| link7       = 
| coordinates7= {{coord|44.22937|22.53144}}
| label8      = [[Бој на Равњу|Равње]]
| label8_size = 65
| label8_width=
| position8   = top
| background8 = <!-- or: bg2 -->
| mark8       = Big battle symbol.svg
| mark8size   = 
| link8       = 
| coordinates8= {{coord|44.9395|19.419666}}
| label9      = [[Битка на Делиграду (1813)|Делиград]]
| label9_size = 65
| label9_width=
| position9   = bottom
| background9 = <!-- or: bg2 -->
| mark9       = Big battle symbol.svg
| mark9size   = 
| link9       = 
| coordinates9= {{coord|43.608833|21.574333}}
}}
=== Стајаћа војска и најамници ===
На основу искустава из првих година рата, а упоредо са развојем устаничке власти, развијале су се и устаничке оружане снаге. У 1807. посебним одредбама јасније је дефинисана обавеза служења у војсци, а крајем 1808. [[Правитељствујушчи совјет сербски|Совјет]] је одлучио да реорганизује војску, тј. организује '''стајаће (регуларне) јединице'''. На основу те одлуке Карађорђе је 22. децембра 1808. издао наређење нахијским командантима о формацији, попуни кадром и другим потребама стајаће војске. У [[Опсада Београда (1806)|ослобођеном Београду]] је образован [[батаљон]] пешадије и [[Батерија (војска)|батерија]] топова, а у нахијама по две [[Чета|чете]] стајаће војске. Но, суочено са многим недаћама (вођење рата, помањкање наоружања, опреме, сатарешинског кадра), устаничко вођство није успело да до краја спроведе свој план реорганизације војске.<ref name="ВЕ3"/>

Основа оружаних снага до краја устанка била је [[Милиција|народна војска]] (око 50.000 људи).<ref name="ВЕ3">{{cite book |last=Гажевић |first=Никола |title=Војна енциклопедија (том 7) |date=1974 |publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=503}}</ref> Њена организација из првих дана устанка се под руским утицајем касније знатно изменила. Војска се делила на три основна рода - [[Пешадија|пешадију]], [[Артиљерија|артиљерију]] и [[Коњица|коњицу]]. Пешадија је формирана у [[Вод (ратни дневник)|водове]], чете и батаљоне, артиљерија у батерије, а коњица у одељења, водове и [[ескадрон]]е. Поред народне и стајаће војске, постојале су јединице под платом - најамници у служби појединих старешина (момци) или као посада важнијих места и утврђења ([[бећари]]); од 1808. уведени су и нови европски [[Чинови Војске Србије|чинови]].<ref name="ВЕ4">{{cite book |last=Гажевић |first=Никола |title=Војна енциклопедија (том 7) |date=1974 |publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=504}}</ref>
[[File:Uniforms of a Serbian soldier from First Uprising.jpg|thumb|Униформе српских регулаша, овакве униформе носили су после 1807 само припадници вождове гарде и стајаће војске, док је већина војске носила народну униформу]]

=== Производња оружја ===
Оскудица у наоружању била је стални пратилац устаничке војске. Оно је отимано од Турака и у првим годинама рата, углавном, куповано из Аустрије, а доцније, претежно, израђивано у Србији. Топови су ливени у Србији, у тополивници у Београду, а [[барут]] је прављен у [[барутана]]ма у [[Страгари]]ма, [[Ваљево|Ваљеву]] и [[Манастир Манасија|Манасији]]; постојале су и радионице за оправку оружја. Устаници су 1808. имали око 30 топова, а у последњој години устанка чак 378, од којих 287 позицијских (у тврђавама).<ref name="ВЕ4"/>
=== Војна обука ===
Обука војске изводила се још од првих дана устанка; вежбало се по нахијама и у логорима, између ратних операција. [[Топола (Србија)|Топола]] је била центар у којем се увек налазио део војске - као резерва или на обуци. Обука је у прво време извођена по аустријским правилима, под надзором бивших аустријских официра или Срба који су служили у [[Фрајкори|фрајкору]]. Доцније, од 1807, када је у Србију дошла руска војска, обука је, углавном, вршена под надзором руских инструктора и по руским правилима. Уопште, у последњим годинама устанка, устаничка војска је у погледу организације, [[Дисциплина|дисциплине]] и команде била под јаким руским утицајем: тако је [[Хајдук Вељко|Хајдук-Вељко]] у [[Неготин]]у о свом трошку формирао мали одред [[Козаци|козака]] - коњаника-копљаника обучених по руском узору<ref name="ВК2">{{cite book |last=Караџић |first=Вук |title=Историјски списи |date=1969 |publisher=Просвета |location=Београд |page=92}}</ref>. Прва српска војна правила - ''Учење војничко са цртежима'' (издато 1808), друго проширено из 1813. и ''Воени устав'' (издат 1813) - рађена су по руском узору.<ref name="ВЕ4"/>
[[Датотека:Actor playing Hajduk-Veljko.jpg|мини||мини|мини|лево|Приказ Хајдук Вељка Петровића са токама, врстом панцира који су носили Српски устаници]]
[[Датотека:Aleksa Nenadović.jpg|мини||мини|мини|десно||Ваљевски обор кнез Алекса Ненадовић је носио перчин, какав су имали сви устаници укључујући Карађорђа и старешине, Карађорђе је од 1810-те почео под присилом да искорењује овај обичај, из практичних разлога, јер су Турци у боју хватали Србе за перчин и одсецали им главе, док Срби нису могли да то учине Турцима јер су они имали обријане главе]]

=== Тактика ===
Да би одолели турској бројној надмоћности, устаници су се врло обилно користили утврђивањем, подизали су пољске фортификацијске објекте (''[[Шанац|шанчеве]]''-''[[Бастион|редуте]]''): [[Битка на Мишару|Мишар]], [[Бој на Иванковцу|Иванковац]], [[Бој на Равњу|Равње]] и друге. Најпознатије утврђење сталног типа био је [[Делиград]]. Главна српска утврђења имала су грудобран од око 2 м висине и дебљине. У важним утврђењима подизане су [[Земуница|земунице]] (''бурдељи'') за становање посаде и барутни магацини. Шанчеви су камуфлирани. Ван шанца је увек остављан део војске (обично коњица) за слободно [[Војни маневри|маневрисање]].<ref name="ВЕ4"/>

Специфични услови ратовања (карактер устаничке војске, однос снага, познавање оружја и муниције и друго) дали су, поред руског и аустријског утицаја, посебна обележја тактици устаника. Све важније борбе вођене су на утврђеним положајима или око насељених места, у којима су се устаници, најчешће, врло успешно служили маневром (пребацивањем снага), да би непријатеља обухватили са крила, или да би га извукли из утврђења и навели да подели снаге. Пре боја вршено је извиђање, употребљаване су [[Шпијунажа|уходе]], протуране лажне вести. У сусретним бојевима пешадија је обично дејствовала расуто (стрељачким стројем). Сваки борац користио се најзаклоњенијим правцем, а носио је и проштац којим се заклањао од непријатељског зрна. Јуриш је вршен ројем (у гомили), а у борби прса у прса употребљаван је [[јатаган]], кундак, пиштољ, а од 1807. и [[бајонет]] на пушци. Коњица је јуришала у роју (гомилом), а у борби прса у прса борила се сабљом, пиштољем, копљем.<ref name="ВЕ4"/>
=== Стратегија ===
Иако је војна организација и тактика устаника знатно напредовала у периоду од 1804. до 1813, њихова стратегија остала је условљена регионалним карактером народне војске, која је до краја устанка чинила већину оружаних снага: била је то скупина слабо повезаних одреда наоружаних сељака, који су бранили своја села и породице, предвођена локалним старешинама. Таква војска могла је упорно бранити свој крај, али се лако расипала на вести о поразу у другим деловима земље, јер су борци хитали да склоне породице у збегове. Локализам устаника и старешина био је један од главних узрока српског пораза 1813 (други је био заузетост Аустрије и Русије у [[Наполеонови ратови|Наполеоновим ратовима]]): старешине нису скратиле фронтове и повукле снаге у планине (чиме би напустили села, што би довело до расула у војсци), већ су упорно браниле подручја у којима су имале власт. И унутрашње политичке борбе (или, како [[Вук Стефановић Караџић|Вук Караџић]] каже, ''отимање ондашњијех великаша око власти'' у Совјету<ref name="ВК4">{{cite book |last=Караџић |first=Вук |title=Историјски списи |date=1969 |publisher=Просвета |location=Београд |page=7}}</ref>) и лични сукоби међу старешинама ослабили су и онако недовољну сарадњу појединих делова устаничке војске.<ref name="ВЕ4"/>
[[Датотека:Иванковац.jpg|мини|мини|лево|Мапа боја на Иванковцу 1805]]
[[Датотека:Mišar battle plan.jpg|мини|мини|десно|Мапа боја на Мишару 1806]]
[[Датотека:Deligrad position 1806-1813.jpg|мини|мини|десно|Делиградска позиција система шанчева од 1806 до 1813]]
[[Датотека:Plan Deligradskog utvrdjenja.jpg|мини|мини|лево|Скица Делиграда]]
[[Датотека:Map of battle of Ljubic 1815.jpg|мини|мини|десно|Мапа боја на Љубићу 1815]]

== Војска кнеза Милоша ==
[[Датотека:MilosObrenovic 1848.jpg|мини|Милош Обреновић у изгнанству, око 1848. године.]]
Упркос поразу и предаји устаника из 1813, Срби су већим делом сачували драгоцено ратно искуство, војну организацију и искусне старешине народне војске, захваљујући којима је извојевана победа у Другом српском устанку 1815. и започето ослобођење Србије од Турака. Пошто је већина водећих старешина напустила земљу 1813, организација нове борбе пала је кнеза [[Милош Обреновић|Милоша Обреновића]] и ниже старешине народне војске који су остали у земљи; неколико избеглих старешина, на челу са [[Матија Ненадовић|Матејом Ненадовићем]] и [[Петар Николајевић Молер|Петром Молером]], вратили су се у Србију одмах по избијању устанка 23. априла 1815. Након неколико мањих победа ([[Битка на Љубићу|Љубић]], [[Битка на Палежу|Палеж]], [[Бој на Дубљу|Дубље]]) и дугих и успешних преговора, кнез Милош је већ 25. октобра склопио примирје са новим београдским везиром [[Марашли Али-паша|Марашли Али-пашом]] и задобио уску и неодређену самоуправу за Србију (која је потврђена [[ферман]]има тек 1830).<ref name="ВЕ5"/>
{{Location map many
| Serbia
| width       = 300
| float       = center
| border      = 
| caption     = '''Битке Другог српског устанка на мапи модерне Србије.'''
| alt         = 
| relief      = 1
| AlternativeMap = 
<!--first label/marker-->
| label1      =  [[Београд]]
| label1_size =  60
| position1   =  right
| background1 =  <!-- or: background, bg1, bg -->
| mark1       =  Tux Paint fortress.svg
| mark1size   =  
| link1       =  <!-- or: link -->
| coordinates1=  {{coord|44.820556|20.462222}}
<!--second label/marker-->
| label2      = [[Битка на Палежу|Палеж]]
| label2_size = 65
| label2_width=
| position2   =  left
| background2 =  <!-- or: bg2 -->
| mark2       = Big battle symbol.svg
| mark2size   = 
| link2       = 
| coordinates2= {{coord|44.652333|20.2}}
| label3      = [[Битка на Љубићу|Љубић]]
| label3_size = 65
| label3_width=
| position3   = left
| background3 = <!-- or: bg2 -->
| mark3       = Big battle symbol.svg
| mark3size   = 
| link3       = 
| coordinates3= {{coord|43.901666|20.353333}}
| label4      = [[Бој на Дубљу|Дубље]]
| label4_size = 65
| label4_width=
| position4   =  left
| background4 =  <!-- or: bg2 -->
| mark4       = Big battle symbol.svg
| mark4size   = 
| link4       = 
| coordinates4= {{coord|44.800333|19.504833}}
}}
=== Стајаћа војска ===
[[Датотека:Paja Jovanovic-Takovski ustanak.jpg|мини|мини|лево||Милош Обреновић подиже устанак у Такову 23. априла 1815.]]
У то време, сви градови и утврђења у Београдском пашалуку били су у поседу Турака: укупне турске снаге у Милошевој Србији износиле су око 10-11.000 војника. У првих 10 година своје владавине (1815–1825) кнез Милош је располагао само [[пандур]]има за полицијску службу, чији број није прелазио неколико стотина људи. Једина оружана сила нове српске државе били су остаци народне војске из [[Први српски устанак|Првог устанка]]: полунаоружани (јер је део оружја предат Турцима, а остало је лежало сакривено: Вук Караџић пише да је у [[Хаџи Проданова буна|Хаџи-Продановој буни]] 1814. већина бораца под Милошевом командом имала батине уместо пушака<ref name="ВК3">{{cite book |last=Караџић |first=Вук |title=Историјски списи |date=1969 |publisher=Просвета |location=Београд |page=101-102}}</ref>), без топова и утврђења (која су била сва у турским рукама). Када је народна војска током [[Ђакова буна|Ђакове буне]] 1825. прешла на страну побуњеника против Милоша, он је одмах затим формирао зачетак стајаће војске од 1.147 војника (12 чета, по једна у свакој нахији), које је, да не би изазвао реакцију Турака, назвао ''уписним пандурима''. Већ наредне године истичу се ''уписници'' у гушењу буне Ђорђа и Марка Чарапића из [[Велики поток|Великог Потока]], после чега се називају званично ''солдатима'' - нов корак у поступној еманципацији од Турака. После хатишерифа од 1830, којим је Милошу дато право да држи у својој служби ''потребан број војника'', он је наставио да изграђује стајаћу војску.<ref name="ВЕ6"/>

Без икаквих прописа, формација, састав и јачина војске често су се мењали по кнежевом нахођењу. Србија је 1838. имала 2 батаљона пешадије (8 чета), два одељења артиљерије (4 батерије), ескадрон коњице и музика - у свему 40 официра, 144 подофицира, 208 коњаника, 195 артиљераца и 1.830 пешака - свега 2.417 људи стајаће војске. Ни гарнизони нису били стални: најјачи су били у [[Београд]]у, [[Пожаревац|Пожаревцу]] и [[Крагујевац|Крагујевцу]]. Постојала је и плаћена [[Граничар|гранична стража]], која је 1835. имала 628 људи.<ref name="ВЕ6">{{Cite book|last=Гажевић |first=Никола |title=Војна енциклопедија (том 9) |year=1974|publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=50}}</ref>

Милош је управљао војском преко своје ''Кнежевске канцеларије''; војне послове издвојио је 1836. у новоустројену ''Војнополицајну канцеларију'', из које 1838. настају ''Главни војни штаб'' и ''Главни војни комесаријат'' као кнежеви извршни војни органи. У међувремену, основане су 4 војне области (команде) у [[Шабац|Шапцу]], [[Чачак|Чачку]], [[Неготин]]у и [[Крагујевац|Крагујевцу]], а постепено настају и други зачеци елемената организоване војне силе: чинови, [[Униформа|униформе]], санитет, [[Касарна|касарне]], [[арсенал]], и то више по кнежевој вољи неко по плану и прописима. Вежбало се под надзором ''егзерцирмајстора'' који су најпре долазили из Аустрије, а после из Русије. У [[Пожаревац|Пожаревцу]] је 1837. изведен и први [[Војни маневри|маневар]] (војна вежба) Војни издаци износили су за 1825. годину 37.737 гроша, а отада нагло расту да би, при крају Милошеве владавине, достигли 10 милиона гроша годишње.<ref name="ВЕ6"/>

=== Народна војска ===
[[Датотека:Tanasko Rajić.jpg|мини|десно|[[Танаско Рајић]], тобџија и јунак Другог српског устанка.]]

Милош је основао стајаћу (регуларну) војску као подршку свом личном режиму и династији, али је главнину оружаних снага и даље чинила народна војска, која се дизала по потреби, по нахијама и кнежинама ([[Јасеница (река)|Јасеничани]], [[Гружа]]ни, итд). Поводом [[Хусеин-капетан Градашчевић|Градашчевићеве буне]] у Босни против султанових реформи, Србија је 1828. мобилисала 18.000 пешака и 2.000 коњаника. Наредне године, ради поседања 6 нахија које су враћене Србији [[Једренски мир (1829)|Једренским миром (1829)]], Србија је ставила под оружје 8.540 пешака,1.732 коњаника и 500 коморџија. Један аустријски војни извештај из 1832. цени да би Србија, која је тада имала 600.000-650.000 становника, могла наоружати 40-50.000 људи.<ref name="ВЕ6"/>

[[Датотека:Sima Nenadović 01.jpg|мини|лево|Сима Ненадовић био је једини школовани официр у целој српској војсци, погинуо је у боју на Дубљу 1815]]

== Занимљивости ==

Српска устаничка војска је приказана у филмовима [[Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа]], [[Рој (филм)]], [[Песма с Кумбаре (филм)]], [[Карађорђева смрт]], као и у серијама [[Вук Караџић (ТВ серија)]], [[Трагом Карађорђа]], [[Црни Груја]], [[Битка на Чегру (филм)]] и филму [[Црни Груја и камен мудрости]].

== Референце ==
{{reflist|30em}}

== Литература ==
* {{Cite book| ref=harv|last=Гажевић |first=Никола |title=Војна енциклопедија (том 7) |year=1974|publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=}}
* {{Cite book| ref=harv|editor-last=Гажевић|editor-first=Никола|editorlink=Никола Гажевић |title=Војна енциклопедија (том 9) |year=1974|publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=}}
* {{Cite book | ref = harv | last=Караџић |first=Вук |title=Историјски списи |date=1969 |publisher=Просвета |location=Београд |page=}}

[[Категорија:Историја Срба у новом веку]]
[[Категорија:Војска Србије]]
[[Категорија:Први српски устанак]]
[[Категорија:Други српски устанак]]