Изворни код странице Orsinijev atentat

{{Multiple image|direction=vertical|align=right|image1=Attempted Assassination of Emperor Napoleon III Romano.jpg|image2=Attentat d'Orsini-01.jpg|width=400|caption2=Dva umetnička prikaza Orsinijevog atentata na cara Napoleona III Gornji prikaz je platno Vitori Romana iz [[1862.]] godine, a drugi je tada popularna gravura nepoznatog autora.}} 

'''Orsinijev atentat''' ili '''Orsinijeva afera''' je naziv za neuspešni pokušaj [[atentat]]a te diplomatske, političke i pravne posledice istog u sklopu kojega je italijanski republikanac [[Feliče Orsini]] pokušao da ubije [[Napoleon III|Napoleona III]] i [[Евгенија од Француске|caricu Evgeniju]].<ref>{{cite book |first=Bernard |last=Porter |title=The Refugee Question in Mid-Victorian Politics |year=2008 |page=170 |isbn=9780521088152 |url=https://books.google.com/books?id=SGPdd5fhcQwC&pg=PA170 }}</ref> Neuspeli atentat je izveden [[14. januara]] [[1858.]] ispred zgrade pariske opere, a Orsini je imao podršku italijanskih nacionalista i engleskih radikala. 

== Pozadina atentata ==

Ideološka osnovu [[atentat]]a treba se tražiti u ''[[Risorgimento|Risorgimentu]]''. Naime, pobornici [[Ujedinjenje Italije|italijanskog ujedinjenja]] smatrali su kako [[Napoleon III]] blokira njihova nastojanja te je tako, u kontekstu njihovih krugova, atentat bio legitimno sredstvo. Uz sve to, Napoleonu su zamerali i to što je odustao od svojih [[karbonari|karbonarskih]] ideala koje je gajio u mladosti. ''Risorgimento'' je naišao na podršku među brojnim intelektualcima, ali i nasilnim ekstremistima. 

Jedan od vođa italijanskog ujedinjenja, nacionalista [[Đuzepe Macini]] delovao je u [[London]]u, gde je radio na mreži aktivista sklonih ujedinjenju Italije. U [[London]]u su u to vreme živeli i [[Alexandre Auguste Ledru-Rollin|Aleksandar Avgust Ledru-Rolin]], [[Lajos Kossuth|Lajoš Košut]] i [[Alexander Herzen|Aleksandar Hercen]]. Veliki broj stranih revolucionara u Londonu bio je posledica tadašnje britanske politike, koja je smatrala da svakoj političkoj izbeglici treba dati [[azil]], a sve do [[1905.]] službeni London uopšte nije registrovao svoje imigrante. Orsinijeva afera bio je velik test te politike. Napoleon III je već neko vreme sumnjao kako Macini i Ledru-Rolin pokušavaju da organizuju atentat na njega, ali kako je britanski zakon o urotama to delo klasifikovao kao [[prekršaj]], osumnjičeni nisu mogli biti izručeni. Orsinijev pokušaj bio je najnedavniji pokušaj. 

Feliče Orsini je bio popularan predavač u [[Engleska|Engleskoj]] i [[Škotska|Škotskoj]] u to doba, a u zaveri su mu se pridružili [[Giovanni Andrea Pieri|Điovani Andrea Pjetri]] i [[Carlo de Rudio|Karlo de Rudio]], takođe Italijani koji su u engleskoj bili znani kao profesori jezika. Orsini je u Engleskoj, kao plaćeni agent [[Đuzepe Macini|Đuzepea Macinija]], imao celi niz kontakata, ali je već [[1857.]] bilo znano da se Orsini odvojio od Macinija. U narednom periodu, Orsini od [[William Mattieu Williams|Vilijama Metju Vilijamsa]] uči o eksplozivima, a ubrzo u svoju zaveru okuplja nove članove - [[Thomas Allsop|Tomas Olsop]], [[George Jacob Holyoake|Džordž Džejkob Holjoak]], Dž. D. P. Hodž i francuski socijalista [[Simon François Bernard|Sajmon Fransoa Bernard]]. 

Olsop je od jedne kompanije u [[Birmingen]]u naručio izradu „[[Orsinijeva bomba|Orsinijevih bombi]]”, a koje su ubrzo testirane u Engleskoj. Olsop je takođe pronašao stari britanski pasoš za Orsinija kako bi ovaj mogao da otputuje u Francusku. Sve je bilo spremno za atentat. 

== Atentat ==
[[File:Felice Orsini 03.jpg|frame|left|Savremeni prikaz Orsinija pred [[giljotina|giljotinom]].]]

Dana [[14. januara]] [[1858]], u večernjim satima, car [[Napoleon III]] i [[Евгенија од Француске|carica Evgeniju]] vozili su se kočijom kroz rue Le Peletjer prema zgradi [[Opéra Le Peletier|Pariske opere]]. Pre nego su došli do svoje destinacije, kočiju je presrela grupa atentatora koji su bacili tri male bombe na istu. Metalni fragmenti bombe raspršili su se svuda po ulici, a udar od eksplozije je ugasio sve plinske svetiljke u okolini i ulicu bacio u potpuni mrak. Bio je to krajnje nemaran napad koji je za posledicu imao smrt osam osoba i 148 povređenih, dok je meta napada je prošla bez povreda. Naime, uprkos velikoj šteti na kočiji, car i carica su prošli bez ozleda. 

Četvorica atentatora su ubrzo uhapšena, a deo njih je uspeo da pobegne iz zemlje. Ubrzo se ispostavilo kako se radi o italijanskim nacionalistima. Orsini i Pjeri su izvedeni pred sud gde su osuđeni na smrt. Orsini je za sobom ostavio detaljni testament i dva pisma upućena Napoleonu III, od kojih je jedno pročitano na sudu, a drugo objavljeno nakon Orsinijeve smrti. [[Giljotina |Giljotinirani]] su [[13. marta]] [[1858.]] godine. De Rudio i Antonio Gomez su osuđeni na teški rad u prekookeanskim kolonijama.  

== Posledice ==

Orsinijeva afera imala je teške posledice po anglo-francuske odnose i britansku unutrašnju politiku. Vlada [[Henry John Temple, 3rd Viscount Palmerston|Lorda Palmerstona]] je gotovo odmah pala, a grof [[Alexandre Colonna-Walewski|Aleksandar Kolona-Valevski]] je odmah poslao depešu u [[London]] tražeći da Britanija reformira svoje pravo [[azil]]a. U Engleskoj je vladala bojazan od moguće francuske invazije tako da su tokom narednih godina obrambene mere bile pooštrene. S druge strane, Napoleon III se nedugo nakon ovog pokušaja sastao s [[Камило Бенсо ди Кавур|Kavurom]] i dogovorio formalnu francusku podršku [[Ujedinjenje Italije|italijanskom ujedinjenju]], nešto o čemu su se tajno dogovorili još na [[Pariski kongres (1856)|Pariskom kongresu]] [[1856.]] godine. Savremeni komentatori, upravo zbog ovog, smatraju kako je Orsinijev atentat iz političkog aspekta bio uspešan. U avgustu [[1858]], [[Viktorija|kraljica Viktorija]] i [[Алберт од Сакс-Кобург и Гота|princ Albert]] posetili su cara i caricu u [[Шербур Октевил|Šerburu]], što se smatralo formalnim činom pomirenja. 

U Britaniji je došlo do cele serije suđenja, koja je započeo smenjeni Lord Palmerston, a nastavio ih njegov naslednik, [[Edward Smith-Stanley, 14. earl od Derbyja|Lord Derbi]]. Stvorena je [[Frankofobija|frankofobna]] atmosfera, a tadašnji francuski ambasador u [[London]]u je smenjen zbog vođenja preagresivne diplomacije. Među osobama koje su završile pred sudom bili su [[Simon François Bernard|Sajmon Fransoa Bernard]], kojega je porota oslobodila uprkos sudijine preporuke da bude osuđen, Edvard Trulav, izdavač koji je objavio pamflet [[William Edwin Adams|Vilijama Edvijan Adamsa]] u kojem ovaj brani Orsinija, a koji je optužen za [[Difamacija|kriminalno blaćenje]] te [[Walter Savage Landor|Volter Savidž Landor]]. Među osumnjičenima za učestvovanje u zaveri bio je i Orsinijev prijatelj [[Charles Augustus Howell|Čarls Avgust Hovel]], koji je nešto ranije napustio zemlju. 

Orsinijev atentat bio je inspiracija za kasnije slične pokušaje. Godine [[1861]], [[Oskar Becker|Osakr Beker]] je rekao kako ga je upravo Orsini inspirirao da pokuša da ubije pruskog kralja [[Вилхелм I Немачки|Vilhelma I]], a isto je rekao i [[Ferdinand Cohen-Blind|Ferdinand Kohen-Blajnd]], koji je [[1866.]] pokušao da ubije [[Otto von Bismarck|Ota fon Bizmarka]].

== Reference ==
{{reflist|}}

== Literatura ==
{{refbegin|}}
* {{cite book |first=Arnold |last=Blumberg |year=1990 |title=A Carefully Planned Accident: the Italian war of 1859 |isbn=9780945636076 |url=https://books.google.com/books?id=zbFp0cOHECEC }}
{{refend}}

[[Kategorija:Drugo Francusko Carstvo]]
[[Kategorija:1858]]
[[Kategorija:Atentati]]
[[Kategorija:Istorija Pariza]]
[[Kategorija:Istorija Ujedinjenog Kraljevstva]]
[[Kategorija:Istorija Italije]]


[[sr:Orsinijev atentat]]
[[sh:Orsinijev atentat]]
[[en:Orsini affair]]
[[nl:Aanslag op Napoleon III]]