Interkontinentalna balistička raketa

Интерконтинентална балистичка ракета
Пробно лансирање интерконтиненталне балистичке ракете Минјутмен III из ваздухоплонве базе Ванденберг, Калифорнија, САД.

Америчка ракета Пеацекеепер лансирана из силоса

Интерконтинентална балистичка ракета, (или ICBM, iz ) је балистичка ракета великог домета већим од 5.500 километара (3.400 миља), обично направљена за лансирање нуклеарног оружја, то јест ношење једне или више нуклеарних бојевих глава. Слично томе, конвенционално, хемијско и биолошко оружје такође се може испоручити са различитом ефикасношћу, али никада није распоређено на ИЦБМ. Већина модерних ИЦБМ-ова подржава више независних бојевих глава (МИРВ), омогућавајући једној ракети да носи неколико бојевих глава, од којих свака може да погоди различиту мету и то по више стотина километара удаљене једна од друге. Русија, Сједињене Државе, Кина, Француска, Индија, Уједињено Краљевство и Северна Кореја једине су земље за које се зна да имају оперативне ИЦБМ. Неки новији ИЦБМ-ова су конструисани и за ношење конвенционалне или чак инертне (без експлозива) бојне главе. Они се поуздају у велику брзину удара бојеве главе као средства за наношење велике штете. Због великог домета и снаге бојевих глава у случају нуклеарног рата већину штете би направили ИЦБМ-ови лансирани из силоса или с подморница, а бомбардери би носили остатак.

Ранији примерци ИЦБМ-ова су имале ограничену прецизност, што их је чинило погодним за употребу само против највећих циљева, као што су градови. На њих се гледало као на „сигурну“ опцију базирања, која би држала снаге за одвраћање (ПВО) близу ракетне базе где би је било тешко напасти. Напади на војне циљеве (посебно оне покретне) и даље су захтевали употребу прецизнијег оружја и то са бомбардерима са посадом. Дизајн друге и треће генерације (као што је ЛГМ-118 Пеацекеепер) драматично је побољшао прецизност до тачке у којој чак и најмањи тачкасти циљеви могу бити успешно нападнути.

Интерконтиненталне балистичке ракете (ИЦБМ) се разликују по томе што имају већи домет и брзину од других балистичких пројектила: балистичке ракете средњег домета (ИРБМ), као и балистичке ракете средњег домета (МРБМ), балистичке ракете кратког домета (СРБМ) и тактичке балистичке ракете (ТБМ). Категоризација ракета по домету је субјективне природе, и границе између категорија су изабране произвољно, тако да ни ове класе нису чврсто разграничене.

Историја

Други светски рат

Примарни погледи на Р-7 Семиорка , прву ИЦБМ и сателитску ракету-носач на свету

Први практични дизајн за ИЦБМ развијан је у Немачкој крајем Другог светског рата, а израстао је из ракетног програма В-2 нацистичке Немачке. Вон Браун и његов тим су добили задатак под пројектом "Америка" да направе ракету способну за бомбардовање Северне Америке. Немачка је нашироко користила током Другог светског рата од средине 1944. до марта 1945. за бомбардовање британских и белгијских градова, посебно Антверпена и Лондона. Пројект је започет као двостепена ракета А9/А10 намењену за употребу у бомбардовању Њујорка и других америчких градова. Првобитно намењена за вођење путем радија, након неуспеха промењено је у пилотирање летилице под операцијом Елстер. Други степен ракете А9/А10 тестиран је неколико пута у јануару и фебруару 1945. године. Ракете је требала имати домет од око 4.100 до 5.000 km и бојеву главу од 1.000 кг.

После рата, САД су извршиле операцију Спајалица, која је одвела фон Брауна и стотине других водећих немачких научника у Сједињене Државе да развију ракете ИРБМ, ИЦБМ и лансере за америчку војску. Такође и совјети су заробили неке научнике и одвели их у СССР, након чега су те државе и саме започеле развој ракетног наоружања.

Ову технологију је предвидео генерал америчке војске Хап Арнолд, који је 1943. написао:

Једног дана, не тако далеко, може однекуд да проструји – нећемо моћи да чујемо, доћи ће тако брзо – нека врста справице са експлозивом толико моћним да ће један пројектил моћи потпуно да уништи овај град Вашингтон.

Хладни рат

После Другог светског рата, Американци и Совјети су започели програме истраживања ракета заснованих на В-2 и другим немачким ратним дизајном. Свака грана америчке војске започела је своје програме, што је довело до значајног дуплирања напора. У Совјетском Савезу истраживање ракета је било централно организовано, иако је неколико тимова радило на различитим пројектима.

У Совјетском Савезу, рани развој је био фокусиран на ракете које су могле да нападну европске циљеве. То се променило 1953. године, када је Сергеју Корољову наређено да започне развој праве ИЦБМ способне да испоручи новоразвијене хидрогенске бомбе. С обзиром на стално финансирање, Р-7 се развијао одређеном брзином. Прво лансирање се догодило 15. маја 1957. и довело до ненамерног пада на 400 км (250 миља) од места. Први успешан тест уследио је 21. августа 1957; Р-7 је прелетео преко 6.000 км (3.700 миља) и постао прва ИЦБМ на свету. Прва стратешка ракетна јединица постала је оперативна 9. фебруара 1959. у Плесецку на северозападу Русије.

Била је то иста лансирна ракета Р-7 која је 4. октобра 1957. поставила први вештачки сателит у свемир, Спутњик 1. Први свемирски лет човека у историји човечанства је остварен на деривату Р-7, Восток, и то 12. априла 1961, од стране Совјетски космонаут Јурија Гагарина. Јако модернизована верзија Р-7 се и даље користи као лансирна ракета за совјетску/руску свемирску летелицу Сојуз, обележавајући више од 60 година оперативне историје оригиналног дизајна ракете Сергеја Корољова.

СМ-65 Атлас, први амерички ИЦБМ, први пут лансиран 1957

САД су покренуле истраживање ИЦБМ-а 1946. године са пројектом РТВ-А-2 Хироц. Ово је био напор у три фазе, а развој ИЦБМ-а није почео до треће фазе. Међутим, финансирање је прекинуто након само три делимично успешна лансирања 1948. дизајна друге фазе, који је коришћен за тестирање варијација на В-2 дизајну. Са огромном надмоћи у ваздуху и интерконтиненталним бомбардерима, новоформиране америчке ваздухопловне снаге нису озбиљно схватиле проблем развоја ИЦБМ. Ствари су се промениле 1953. совјетским тестирањем њиховог првог термонуклеарног оружја, али тек 1954. је то промењено са програмом ракете Атлас, када је дат највиши национални приоритет. Атлас А је први пут полетео 11. јуна 1957; лет је трајао само око 24 секунде пре него што је ракета експлодирала. Први успешан лет Атлас пројектила до пуног домета догодио се 28. новембра 1958. Прва наоружана верзија Атласа је Атлас Д, проглашена је оперативном јануара 1959. у Ванденбергу, иако још није летела. Први пробни лет обављен је 9. јула 1959, а ракета је примљена у употребу 1. септембра исте године. Титан I А3 је била још једна америчка вишестепена ИЦБМ, са успешним лансирањем 5. фебруара. За разлику од Атласа, Титан I је био двостепена ракета, а не трострука. Титан је био већи, али лакши од Атласа, и због побољшања технологије мотора и система навођења Титан I је претекао ракету Атлас.

Р-7 и Атлас су захтевали велико лансирно постројење, што их је чинило рањивим на нападе и нису могли да се држе у стању приправности. Стопе кварова су биле веома високе током првих година ИЦБМ технологије. Програми летова у свемир (Восток, Меркур, Воскход, Близанци, итд.) послужили су као веома видљиво средство за демонстрирање силе и директно су повезани са интересима националне одбране тих земаља. САД су биле доста иза Совјета у свемирској трци и тако је амерички председник Џон Ф. Кенеди повећао улог са програмом Аполо, који је користио технологију ракета Сатурн коју је финансирао председник Двајт Д. Ајзенхауер.

Графикон лансирања ИЦБМ Атлас и Титан из 1965. године, показује кумулативно по месецима са наглашеним неуспесима (обележено ружичастом бојом), који показује како је употреба ИЦБМ у пројектима Меркур и Близанци (плава) служила као видљива демонстрација поузданости у време када је стопа неуспеха била значајна.

Ове ране ИЦБМ ракете такође су чиниле основу многих свемирских система за лансирање. Примери укључују Р-7, Атлас, Редстоне, Титан и Протон, који је изведен из ранијих ИЦБМ, али никада није распоређен као ИЦБМ. Администрација Ајзенхауера је подржала развој ракета на чврсто гориво као што су ЛГМ-30 Минутеман, Поларис и Скиболт. Модерне ИЦБМ имају тенденцију да буду мање од својих предака, због повећане прецизности и мањих и лакших бојевих глава, и користе чврста горива, што их чини мање корисним као орбиталне лансирне ракете.

Западно гледиште о постављању ових система било је вођено стратешком теоријом међусобног осигураног уништења. Током 1950-их и 1960-их, почео је развој система против балистичких ракета и од стране Американаца и Совјета. Такви системи су били ограничени Уговором о антибалистичким ракетама из 1972. године. Први успешан АБМ тест извели су Совјети 1961. године, који су касније применили на потпуно оперативни систем за одбрану Москве 1970-их.

Споразум о САЛТ-у из 1972. замрзнуо је број ИЦБМ лансера и Американаца и Совјета на постојећим нивоима и дозволио нове СЛБМ лансере засноване на подморницама само ако се демонтира једнак број ИЦБМ лансера са копна. Накнадни разговори, названи САЛТ II, одржани су од 1972. до 1979. и заправо су смањили број нуклеарних бојевих глава које су држале САД и Совјети. САЛТ II никада није ратификовао američki Сенат, али су његове услове поштовале обе стране све до 1986. године, када се Регановаадминистрација "повукла" пошто је оптужила Совјете за кршење sporazuma.

Осамдесетих година прошлог века, председник Роналд Реган је покренуо програм Стратешкa одбрамбенa иницијативa, као и програме Међународне Космичке Станице (МКС) и ракету ИЦБМ Мидгетман.

Кина је развила минимално нуклеарно средство одвраћања уласком у сопствени хладни рат након идеолошког разлаза са Совјетским Савезом почетком 1960-их. Након првог тестирања домаћег нуклеарног оружја 1964. године, наставили су са развојем различитих бојевих глава и пројектила. Почевши од раних 1970-их, ДФ-5 ИЦБМ на течно гориво је развијен и коришћен као ракета за лансирање сателита 1975. ДФ-5, са дометом од 10.000 до 12.000 км (6.200 до 7.500 миља) — довољно дуго да погоди Западне Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез. Распоређени су у силос, са првим паром у употреби од 1981. и вероватно двадесет пројектила у служби до касних 1990-их. Кина је такође распоредила балистичку ракету средњег домета ЈЛ-1 са досегом од 1.700 километара (1.100 миља) на крајње неуспешној подморници типа 92.

У жељи да осигурају оружје "другог удара", у случају да у првом нуклеарном нападу буду уништени силоси с ракетама на копну, СССР и САД развиле су подморнице које су биле способне носити ИЦБМ-ове. Подморнице су могле скривене причекати крај првог напада и онда лансирати своје пројектиле на непријатељске градове. Пример су совјетска класа Тyпхоон с 20 пројектила Р-39 и америчка Охио с 24 пројектила Тридент II.

После хладног рата

Историја распоређивања ИЦБМ на копну, 1959–2014

Године 1991. Сједињене Државе и Совјетски Савез договорили су се у споразуму СТАРТ I да смање своје распоређене ИЦБМ ракете и приписане бојеве главе.

Од 2016. године, свих пет земаља са сталним местом у Савету безбедности Уједињених нација имају оперативне системе балистичких ракета дугог домета; Русија, Сједињене Државе и Кина такође имају ИЦБМ на копну (америчке ракете су базиране на силосима, док Кина и Русија имају и силос и друмско-мобилне ракете (ДФ-31, РТ-2ПМ2 Топол-М ракете).

Верује се да је Израел распоредио друмски мобилни нуклеарни ИЦБМ, Јерицхо III, који је ушао у службу 2008. године; надограђена верзија је у развоју.

Индија је 19. априла 2012. успешно испалила Агни 5, са дометом од више од 5.000 km (3.100 миља), тако да је и она ушла у клуб ИЦБМ. Страни истраживачи нагађају да је стварни домет пројектила до 8.000 км (5.000 миља) при чему је Индија умањила своје способности да не би изазвала забринутост другим земљама.

До 2012. године неке обавештајне агенције су спекулисале да Северна Кореја развија ИЦБМ. Северна Кореја је успешно поставила сателит у свемир 12. децембра 2012. помоћу ракете Унха-3 високе 32 метра (105 стопа). Сједињене Државе су тврдиле да је лансирање у ствари био начин да се тестира ИЦБМ. Почетком јула 2017. Северна Кореја је по први пут тврдила да је успешно тестирала ИЦБМ способну да носи велику термонуклеарну бојеву главу.

У јулу 2014, Кина је најавила развој своје најновије генерације ИЦБМ, Донгфенг-41 ( ДФ-41 ), која има домет од 12.000 километара (7.500 миља), способна да стигне до Сједињених Држава, и за коју аналитичари верују да је способна опремљености МИРВ технологијом.

Већина земаља у раним фазама развоја ИЦБМ користила је течна горива, са познатим изузецима индијског Агни-V, планираног, али отказаног јужноафричког РСА-4 ИЦБМ, и сада у употреби израелског Јерицхо III.

РС-28 Сармат (руски: РС-28 Сармат; назив НАТО-а : САТАН 2), је руска супер-тешка термонуклеарно наоружана интерконтинентална балистичка ракета опремљена течним горивом у развоју од стране бироа (Makeiev Rocket Design). Биро је 2009. године, намеравао да замени претходну ракету Р-36. Његова велика носивост би омогућила до 10 тешких бојевих глава или 15 лакших или до 24 хиперсоничних Иу-74, или комбинацију бојевих глава и огромне количине противмера дизајнираних да порази противракетне ПВО системе; то је објавила руска војска као одговор на амерички брзи глобални удар.

ИЦБМ-ови и данас, после краја Хладног рата, имају важну улогу у демонстрацији моћи те се они редовно унапређују ради избегавања све напреднијих ПВО система.

Фазе лета

Код већине ИЦБМ-ова лет се одвија на сличан начин:

• узлетање - траје од 3 до 5 минута (краће за пројектиле на чврсто гориво, дуже за оне на течно гориво); у зависности од одабране путање, типична брзина сагоревања је 4 км/с (2,5 ми/с), до 7,8 км/с (4,8 ми/с); висина на крају ове фазе је типично 150 до 400 км (93 до 249 миља).
• фаза средњег курса: приближно траје 25 минута – суборбитални лет у свемир са путањом која је део елипсе са вертикалном великом осом; апогеј (на пола пута кроз фазу средњег курса) је на надморској висини од приближно 1200 км (750 миља); велика полуоса је између 3.186 и 6.372 км (1.980 и 3.959 миља); пројекција путање лета на Земљину површину је блиска великом кругу, мало помереном због ротације земље током лета; пројектил може ослободити неколико независних бојевих глава, као што су балони обложени металним премазом, као и мамци за бојеве главе ради ометања противничке ПВО.
• обрушавање - задња фаза лета то јест фаза поновног уласка у атмосферу (на висини од 100 km, 62 миље): та задња фаза лета траје око 2 минута – удар је брзином до 7 км/с (4,3 ми/с) (за ране ИЦБМ мање од 1 км/с (0,62 ми/с)); где се бојева глава обрушава на своју мету, притом бојева глава може маневрисати ради избегавања и збуњивања ПВО одбране.

ИЦБМ обично користе путању која оптимизује домет за дату количину корисног терета (минимална путања енергије); алтернатива је депресивна путања, која омогућава мању носивост, краће време лета и има много нижи апогеј.

Модерни ИЦБМ-ови

Шематски приказ нуклеарног ракетног система Тридент II Д5 лансираног са подморнице , способног да носи више нуклеарних бојевих глава до 8.000 км (5.000 миља)

Савремени ИЦБМ обично носе више независних бојевих глава (МИРВ), од којих свака носи засебну нуклеарну бојеву главу, омогућавајући једној ракети да погоди више циљева. МИРВ је био резултат брзог смањења величине и тежине модерних бојевих глава и Уговора о ограничењу стратешког наоружања (САЛТ I и САЛТ II), који су наметнули ограничења на број лансирних возила. Такође се показало као "лак одговор" на предложено распоређивање система антибалистичких ракета (АБМ), тако да је далеко јефтиније додати више бојевих глава постојећем ракетном систему него изградити АБМ систем способан да обори додатне бојеве главе; стога је већина предлога АБМ система оцењена као непрактична. Први оперативни системи АБМ распоређени су у Сједињеним Државама током 1970-их. Сафегуард АБМ постројење, лоцирано је у Северној Дакоти, било је оперативно од 1975. до 1976. Совјети су распоредили свој АБМ-1 Галош систем око Москве 1970-их, који је и даље у употреби. Израел је 1998. године распоредио национални АБМ систем заснован на ракети 'Arrow', али је та ракета превасходно дизајнирана за пресретање балистичких ракета мањег домета, а не ИЦБМ. Са седиштем на Аљасци Национални противракетни одбрамбени систем Сједињених Држава достигао је почетну оперативну способност тек 2004.

ИЦБМ се могу распоредити из транспортних лансера за подизање (ТЕЛ), као што је руски РТ-2ПМ2 Топол-М

ИЦБМ се могу поставити на више различитих платформи и то:

• у ракетним силосима, који нуде одређену врсту заштиту од војног напада (укључујући, како се надају дизајнери овог оружја, одређену заштиту од првог нуклеарног удара);
• на подморницама: тада су балистичке ракете ИЦБМ-ови познати као СЛБМ (submarine launched ballistic missiles). Већина или сви СЛБМ-ови имају велики домет и носивост као копнени ИЦБМ-ови, (за разлику од ИРБМ-а).
• на тешким камионима: ово се односи на једну верзију Топола која може бити распоређен из самоходног мобилног лансера, способног да се креће кроз терен без пута, и да лансира пројектил са било које тачке на својој рути. Предност покретних рампи је њихово теже уништавање.
• мобилни лансери на железничким пругама: пример за то је ИЦБМ РТ-23 Молодетс.

Концепт СС-24 постављеног на железници

Последње три врсте су мобилне и стога их је тешко пронаћи. Током складиштења, једна од најважнијих карактеристика ракете је њена употребљивост. Једна од кључних карактеристика прве компјутерски контролисане ИЦБМ, ракете Минутеман, била је да је могла брзо и лако да користи свој рачунар за тестирање.

Након лансирања, појачивач (бустер) гура ракету да што више и даље узлети и онда бива одбачен и пада. Већина модерних појачивача (бустера) су ракетни мотори на чврсто гориво, који се могу лако складиштити током дужег временског периода. Раније ракете су користиле ракетне моторе на течно гориво. Многе ИЦБМ-ове са течним горивом нису могли да их држе са горивом све време, јер је криогено гориво на течни кисеоник прокључавало и проузроковало стварање леда, па је стога гориво сипано пре лансирања ракете. Овај поступак је био извор значајних оперативних кашњења и могле би ракете да буду уништене од непријатеља пре него што буду употребљене. Да би решили овај проблем, Уједињено Краљевство је измислило ракетни силос који је штитио ракету од првог удара такође је сакривао операције за пуњење горивом под земљом.

Када појачивач (бустер) отпадне, преостали део ракете ослобађа неколико бојевих глава, од којих свака наставља својом сопственом балистичком путањом без погона, слично артиљеријској гранати или топовском ђулету. Бојева глава је конусног облика и спремна је за поновни улазак у атмосферу и тешко је открити у овој фази лета јер нема издувних гасова ракете или других емисија које би на радарима означиле њен положај онима који се бране. Велике брзине бојевих глава отежавају њихово пресретање, погађајући мете хиљадама километара удаљене од места лансирања (и због могућих локација подморница: било где у свету) и стижу на циљ у року од приближно 30 минута.

ИЦБМ-ови ракете такође ослобађају алуминизоване балоне, електронске производе за стварање буке и друге ометаче који имају за циљ да збуне радаре и друге уређаје за пресретање.

Како нуклеарна бојева глава поново улази у Земљину атмосферу, њена велика брзина изазива компресију ваздуха, што доводи до драматичног пораста температуре бојеве главе која би је уништила, да није на неки начин заштићена. Као резултат тога, компоненте бојеве главе су садржане у алуминијумској подструктури у облику саћа, обложене топлотним штитом од композитног материјала и од пиролитичког угљеника и епоксидне смоле. Бојеве главе су такође често очвршћене радијацијом (да би се заштитиле од нуклеарног наоружања АБМ-а или оближње детонације пријатељских или непријатељских бојевих глава), један од материјала отпоран на неутроне развијен за ову сврху у Уједињеном Краљевству је тродимензионални кварц фенол.

Вероватна кружна грешка је кључна, јер преполовљење кружне грешке смањују потребну енергију бојеве главе за фактор четири. Тачност је ограничена прецизношћу навигационог система и доступним геодетским информацијама.

Сматра се да стратешки ракетни системи користе прилагођена интегрисана кола дизајнирана за израчунавање навигационих диференцијалних једначина хиљада до милиона ФЛОПС-а како би се смањиле навигационе грешке узроковане само прорачуном. Ова кола су обично мрежа бинарних адиционих кола која непрекидно прерачунавају позицију пројектила. Улази у навигационо коло се подешавају од стране рачунара опште намене према распореду навигационих улаза који се учитава у пројектил пре лансирања.

Једно посебно оружје које је развио Совјетски Савез – систем за фракционо орбитално бомбардовање – имало је делимичну орбиталну путању, и за разлику од већине ИЦБМ-ова, његов циљ се није могао закључати из орбиталне путање лета. Повучен је у складу са споразумима о контроли наоружања, који се односе на максималан домет ИЦБМ-а и забрањују орбитално или фракционо-орбитално оружје. Међутим, према извештајима, Русија ради на новој ИЦБМ ракети Сармат која користи концепте фракционог орбиталног бомбардовања како би користила јужнополарни приступ уместо да лети изнад северних поларних региона. Коришћењем тог приступа, избегавају се америчке батерије противракетне одбране постављене у Калифорнији и на Аљасци.

Модерни ИЦБМ-ови носе углавном више бојевих глава (МИРВ) што омогућује једном пројектилу да погоди више мета. Потпуно нови развој ИЦБМ технологије су ИЦБМ-ови који могу да носе хиперсоничне ракете као што је РС-28 Сармат. МИРВ се појавио као одговор на развој антибалистичких пројектила.

Активни и неактивни пројектили

SAD Атлас Титан I Титан II Минутеман I Минутеман II Минутеман III ЛГМ-118А Пеацекеепер Мидгетман Поларис Посеидон Тридент

Rusija (i SSSR) МР-УР-100 Р-7 Р-9 Р-16 Р-36 Р-32М2 РС-24 РСМ-52/3М20 РТ-23 Топол РТ-2УТТКх УР-100 УР-100Н

Kina ДФ-5 ДФ-31 ЦСС-9 ДФ-31А ЦСС-9

Francuska М4 М45 М51.1 М51.2

Indija Агни-5

Povezano

• Balistička raketa kratkog dometa
• Balistička raketa srednjeg dometa
• Balistička raketa intermedijernog dometa

Види још

• Други удар

Спољашње везе

• (језик: ) Estimated Strategic Nuclear Weapons Inventories (septembar 2004)
• (језик: ) Intercontinental Ballistic and Cruise Missiles na stranicama FAS-a (Federation of American Scientists)
• (језик: ) "A Tale of Two Airplanes", Ltc. Kingdon R. Hawes
• (језик: )