Vojna Enciklopedija:Српска ћирилица

Izvor: Vojna Enciklopedija
Lua error: Cannot create process: proc_open(/dev/null): failed to open stream: Operation not permitted
(разл) ← Старија измена | Тренутна верзија (разл) | Новија измена → (разл)
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Луа еррор: Цаннот цреате процесс: проц_опен(/дев/нулл): фаилед то опен стреам: Оператион нот пермиттед Српска ћирилица или азбука се састоји од тридесет слова. У облику у каквом се данас користи, српску ћирилицу је уобличио Вук Стефановић Караџић. Ово писмо се користи у српском језику заједно са српском латиницом. Уставом из 2006. године је проглашена за службено писмо у Србији.

Србски Буквар из 1836. (тада су у Београду и Србији били наслови: Србске новине, Србско Словенско друштво, Матица Србска, Србска краљевска академија, Србско-књажевски театар (Крагујевац), Србски Рјечник

Главна карактеристика српске ћирилице је да је фонетична, што значи да сваком слову одговара тачно један глас. За учење читања текстова на српском језику је довољно да се научи тридесет слова, а није неопходно да се уче бројна правила писања и изузеци. Фонетичност српске ћирилице најбоље осликава максима којим се Вук Караџић водио састављајући је: „Пиши као што говориш, а читај као што је написано”.

Вукова реформа

Вук Стефановић Караџић
Корице Српског рјечника из 1818.
Неке речи из Речника, 1818.

Подстакнут Копитаром и по угледу на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић, Вук је написао своју граматику коју је назвао „Писменица сербскога језика” и објавио у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа.

Вук је своју реформу ћирилице извео приликом објављивања Српског рјечника 1818. Друго, допуњено издање Српског Ријечника је објављено 1852. у Бечу (реформе су трајале деценијама, при чему сумењана граматичка и правописна правила, и било је отпора од виђених људи тог времена). Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, који су се писали иако нису имали својих гласова. Стара слова је подржавала Српска православна црква, коју је у њима видела неку врсту везе културе и писмености са религијом. Вук је створио нове знаке тако што је поједина слова стопио са танким полугласником (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа.

Од 1814. до 1847. године реформа Српског језика, односно Вукова „победа” није била извесна. Иако је његов рад наишао на одобравање европских филолога и лингвиста, он је међу самим Србима имао жестоке противнике, који су му приговарали да њима не треба такав, прости језик. До Вукове победе 1847. долази управо захваљујући младом покољењу интелектуалаца. Те године је објављено више његових дела којима је „доказано” да се на простом народном језику може писати како поезија, филозофија тако и сама Библија, чији превод не заостаје ни за једним преводом на други језик, како је тврдио сам Вук. Иако је Вукова реформа ове године постала стварност, требаће двадесет и једна година да се у Србији званично прихвати Вуков правопис.

Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова:

А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з
И и К к Л л М м Н н О о П п Р р
С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш

њима је додао једно из латиничке абецеде:

Ј ј

и пет нових:

Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ
  • а избацио је:
Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ы ы(јери, тврдо и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (ен) Я я (ја)
Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѭ ѭ (јус) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шч) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь(меки полуглас)

У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица” из 1836.

Пример изгледа модерне српске ћирилице (писана слова).

Забране коришћења

Многи владари су у различитом епохама покушавали да забране употребу ћирилице Србима. Српску ћирилицу су забрањивали Марија Терезија, Франц Јозеф I, Бењамин Калај, Иван Мажуранић, Анте Павелић, Адолф Хитлер, као и многи други освајачи.

Аустроугарска

Законску одредбу против ћирилице још у Аустријском царству, прво је донела Марија Терезија (1740—1780). Тада је бечки двор издао наредбу да се у српским школама уведе искључиво латиница. Царица Марија Терезија (1740—1780) је убрзо морала да повуче ту уредбу, јер се томе одлучно супротставила православна црква и српски народ. Одмах после ње и цар Фрањо Јосип I (1848-1916) је донео сличну уредбу, али ју је и он још брже повукао због поновних жестоких протеста Срба.[1]

У време Првог светског рата ћирилица је била званично забрањена у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори[2] и у Србији од стране Аустроугарских]] власти у њиховој окупационој зони, а у школе су довођени учитељи из Аустроугарске (у највећем броју Хрвати) да предају српској деци у школама искључиво на латиници.

Хрватска

Хрватски сабор је 13. октобра 1914. године донео одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. У наставку овог похода 11.11.1915. године и Босански сабор је донео одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Том приликом Стјепан Саркотић, земаљски поглавар БиХ, је у Сабору рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада.”

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца

У време Шестојануарске диктатуре краљ Александар I Карађорђевић је предвидео и укидање ћирилице у интересу југословенства, али га је у томе спречио професор Александар Белић.[3]

Независна Држава Хрватска

У Другом светском рату у Независној Држави Хрватској ћирилица је била забрањена једним од првих закона који је донео усташки режим у Загребу. 21. априла 1941. године објављена је „Законска одредба о забрани ћирилице”, потписана од стране Анте Павелића. Ступила је на снагу 25. априла 1941. године (11 дана након проглашења НДХ). Штампана је за јавност у загребачким „Народним новинама” бр. 11 од 25. априла 1941. и имала је само два члана:


Прва наредба усташких власти била је у Босанском Новом „да се премазују сви натписи ћирилицом на трговачким радњама и гостионама“, а другом наредбом је збрисана употреба ћирилице у црквеном пословању“.

У мржњи према ћирилици у Босни, усташе су ишле тако далеко да су уништавали летке које су Немци штампали ћирилицом.

Забрана ћирилице у јавној и приватној употреби у Независној Држави Хрватској је трајала све до њене пропасти маја 1945. године.[4]

Ћирилички домен Србије

Званични ћирилички интернет домен Србије је .срб.[5] Регистрација је почела 27. јануара 2012.[6]

Види још

Референце

  1. ↑ Луа еррор: Цаннот цреате процесс: проц_опен(/дев/нулл): фаилед то опен стреам: Оператион нот пермиттед
  2. ↑ Српски језик одавно потискују у Црној Гори („Политика“, 25. јун 2014)
  3. ↑ [1]
  4. ↑ Луа еррор: Цаннот цреате процесс: проц_опен(/дев/нулл): фаилед то опен стреам: Оператион нот пермиттед
  5. ↑ Луа еррор: Цаннот цреате процесс: проц_опен(/дев/нулл): фаилед то опен стреам: Оператион нот пермиттед
  6. ↑ Луа еррор: Цаннот цреате процесс: проц_опен(/дев/нулл): фаилед то опен стреам: Оператион нот пермиттед

Луа еррор: Цаннот цреате процесс: проц_опен(/дев/нулл): фаилед то опен стреам: Оператион нот пермиттед

Литература

  • Луа еррор: Цаннот цреате процесс: проц_опен(/дев/нулл): фаилед то опен стреам: Оператион нот пермиттед

Спољашње везе

Преузето из „https://vojnaenciklopedija.com//index.php?title=Vojna_Enciklopedija:Srpska_ćirilica&oldid=47353”