Orsinijev atentat

Orsinijev atentat ili Orsinijeva afera je naziv za neuspešni pokušaj atentata te diplomatske, političke i pravne posledice istog u sklopu kojega je italijanski republikanac Felice Orsini pokušao ubiti Napoleona III i caricu Evgeniju. Neuspeli atentat je izveden 14. januara 1858. ispred zgrade pariške opere, a Orsini je imao podršku italijanskih nacionalista i engleskih radikala.

Pozadina atentata

Ideološka osnova atentata treba se tražiti u Risorgimentu. Naime, pobornici talijanskog ujedinjenja smatrali su kako Napoleon III blokira njihova nastojanja te je tako, u kontekstu njihovih krugova, atentat bio legitimno sredstvo. Uz sve to, Napoleonu su zamerali i to što je odustao od svojih karbonarskih ideala koje je gajio u mladosti. Risorgimento je naišao na podršku među brojnim intelektualcima, ali i nasilnim ekstremistima.

Jedan od vođa italijanskog ujedinjenja, nacionalista Đuzepe Macini delovao je u Londonu, gde je radio na mreži aktivista sklonih ujedinjenju Italije. U Londonu su u to vreme živeli i Alexandre Auguste Ledru-Rollin, Lajos Kossuth i Alexander Herzen. Veliki broj stranih revolucionara u Londonu bio je posledica tadašnje britanske politike, koja je smatrala da svakoj političkoj izbeglici treba dati azil, a sve do 1905. službeni London uopšte nije registrovao svoje imigrante. Orsinijeva afera bio je velik test te politike. Napoleon III je već neko vreme sumnjao kako Macini i Ledru-Rollin pokušavaju organizovati atentat na njega, no kako je britanski zakon o urotama to delo klasifikovao kao prekršaj, osumnjičeni nisu mogli biti izručeni. Orsinijev pokušaj bio je najrecentniji pokušaj.

Felice Orsini je bio popularan predavač u Engleskoj i Škotskoj u to doba, a u zaveri su mu se pridružili Giovanni Andrea Pieri i Carlo de Rudio, takođe Italijani koji su u engleskoj bili znani kao profesori jezika. Orsini je u Engleskoj, kao plaćeni agent Đuzepea Macinija, imao celi niz kontakata no već je 1857. bilo znano kako se Orsini odvojio od Macinija. U narednom periodu, Orsini od Williama Mattieua Williamsa uči o eksplozivima, a ubrzo u svoju zaveru okuplja nove članove - Thomas Allsop, George Jacob Holyoake, J. D. P. Hodge i francuski socijalista Simon François Bernard.

Allsop je od jedne kompanije u Birmingenu naručio izradu "Orsinijevih bombi", a koje su ubrzo testirane u Engleskoj. Alssop je također pronašao stari britanski pasoš za Orsinija kako bi ovaj mogao otputovati u Francusku. Sve je bilo spremno za atentat.

Atentat

Suvremeni prikaz Orsinija pred giljotinom.

Dana 14. januara 1858., u večernjim satima, car Napoleon III i caricu Evgeniju vozili su se kočijom kroz rue Le Peletier prema zgradi pariške opere. Prije nego su došli do svoje destinacije, kočiju je presrela grupa atentatora koji su bacili tri male bombe na istu. Metalni fragmenti bombe raspršili su se svuda po ulici, a udar od eksplozije je ugasio sve plinske svetiljke u okolini i ulicu bacio u potpuni mrak. Bio je to krajnje nemaran napad koji je za posledicu imao smrt osam osoba i 148 ozleđenih, no meta napada je prošla bez ozleda. Naime, uprkos velikoj šteti na kočiji, car i carica su prošli bez ozleda.

Četvorica atentatora su ubrzo uhapšena, no deo njih je uspeo pobeći iz zemlje. Ubrzo se ispostavilo kako se radi o italijanskim nacionalistima. Orsini i Pieri su izvedeni pred sud gde su osuđeni na smrt. Orsini je za sobom ostavio detaljni testament i dva pisma upućena Napoleonu III, od kojih je jedno pročitano na sudu, a drugo objavljeno nakon Orsinijeve smrti. Giljotinirani su 13. marta 1858. godine. De Rudio i Antonio Gomez su osuđeni na teški rad u prekookeanskim kolonijama.

Posledice

Orsinijeva afera imala je teške posledice po anglo-francuske odnose i britansku unutrašnju politiku. Vlada Lorda Palmerstona je gotovo odmah pala, a grof Alexandre Colonna-Walewski je odmah poslao depešu u London tražeći da Britanija reformira svoje pravo azila. U Engleskoj je vladala bojazan od moguće francuske invazije tako da su tokom narednih godina obrambene mere bile pooštrene. S druge strane, Napoleon III se nedugo nakon ovog pokušaja sastao s Cavourom i dogovorio formalnu francusku podršku talijanskom ujedinjenju, nešto o čemu su se tajno dogovorili još na Pariškom kongresu 1856. godine. Suvremeni komentatori, upravo zbog ovog, smatraju kako je Orsinijev atentat iz političkog aspekta bio uspešan. U avgustu 1858., kraljica Victoria i princ Albert posetili su cara i caricu u Cherbourgu, što se smatralo formalnim činom pomirenja.

U Britaniji je došlo do cele serije suđenja, koja je započeo smenjeni Lord Palmerston, a nastavio ih njegov naslednik, Lord Derby. Stvorena je frankofobna atmosfera, a tadašnji francuski ambasador u Londonu je smenjen zbog vođenja preagresivne diplomacije. Među osobama koje su završile pred sudom bili su Simon François Bernard, kojega je porota oslobodila uprkos sučevoj preporuci da ga osudi, Edward Truelove, izdavač koji je objavio pamflet Williama Edwian Adamsa u kojem ovaj brani Orsinija, a koji je optužen za kriminalno blaćenje te Walter Savage Landor. Među osumnjičenima za sudelovanje u zaveri bio je i Orsinijev prijatelj Charles Augustus Howell, koji je nešto pre napustio zemlju.

Orsinijev atentat bio je inspiracija za kasnije slične pokušaje. Godine 1861., Oskar Becker je rekao kako ga je upravo Orsini inspirirao da pokuša ubiti pruskog kralja Wilhelma I, a isto je rekao i Ferdinand Cohen-Blind, koji je 1866. pokušao ubiti Otta von Bismarcka.