Орсинијев атентат
Луа еррор: Цаннот цреате процесс: проц_опен(/дев/нулл): фаилед то опен стреам: Оператион нот пермиттед Орсинијев атентат или Орсинијева афера је назив за неуспешни покушај атентата те дипломатске, политичке и правне последице истог у склопу којега је италијански републиканац Фелице Орсини покушао убити Наполеона III и царицу Евгенију. Неуспели атентат је изведен 14. јануара 1858. испред зграде паришке опере, а Орсини је имао подршку италијанских националиста и енглеских радикала.
Позадина атентата
Идеолошка основа атентата треба се тражити у Рисоргименту. Наиме, поборници талијанског уједињења сматрали су како Наполеон III блокира њихова настојања те је тако, у контексту њихових кругова, атентат био легитимно средство. Уз све то, Наполеону су замерали и то што је одустао од својих карбонарских идеала које је гајио у младости. Рисоргименто је наишао на подршку међу бројним интелектуалцима, али и насилним екстремистима.
Један од вођа италијанског уједињења, националиста Ђузепе Мацини деловао је у Лондону, где је радио на мрежи активиста склоних уједињењу Италије. У Лондону су у то време живели и Алеxандре Аугусте Ледру-Роллин, Лајос Коссутх и Алеxандер Херзен. Велики број страних револуционара у Лондону био је последица тадашње британске политике, која је сматрала да свакој политичкој избеглици треба дати азил, а све до 1905. службени Лондон уопште није регистровао своје имигранте. Орсинијева афера био је велик тест те политике. Наполеон III је већ неко време сумњао како Мацини и Ледру-Роллин покушавају организовати атентат на њега, но како је британски закон о уротама то дело класификовао као прекршај, осумњичени нису могли бити изручени. Орсинијев покушај био је најрецентнији покушај.
Фелице Орсини је био популаран предавач у Енглеској и Шкотској у то доба, а у завери су му се придружили Гиованни Андреа Пиери и Царло де Рудио, такође Италијани који су у енглеској били знани као професори језика. Орсини је у Енглеској, као плаћени агент Ђузепеа Мацинија, имао цели низ контаката но већ је 1857. било знано како се Орсини одвојио од Мацинија. У наредном периоду, Орсини од Wиллиама Маттиеуа Wиллиамса учи о експлозивима, а убрзо у своју заверу окупља нове чланове - Тхомас Аллсоп, Георге Јацоб Холyоаке, Ј. D. П. Ходге и француски социјалиста Симон Франçоис Бернард.
Аллсоп је од једне компаније у Бирмингену наручио израду "Орсинијевих бомби", а које су убрзо тестиране у Енглеској. Алссоп је такођер пронашао стари британски пасош за Орсинија како би овај могао отпутовати у Француску. Све је било спремно за атентат.
Атентат
Дана 14. јануара 1858., у вечерњим сатима, цар Наполеон III и царицу Евгенију возили су се кочијом кроз руе Ле Пелетиер према згради паришке опере. Прије него су дошли до своје дестинације, кочију је пресрела група атентатора који су бацили три мале бомбе на исту. Метални фрагменти бомбе распршили су се свуда по улици, а удар од експлозије је угасио све плинске светиљке у околини и улицу бацио у потпуни мрак. Био је то крајње немаран напад који је за последицу имао смрт осам особа и 148 озлеђених, но мета напада је прошла без озледа. Наиме, упркос великој штети на кочији, цар и царица су прошли без озледа.
Четворица атентатора су убрзо ухапшена, но део њих је успео побећи из земље. Убрзо се испоставило како се ради о италијанским националистима. Орсини и Пиери су изведени пред суд где су осуђени на смрт. Орсини је за собом оставио детаљни тестамент и два писма упућена Наполеону III, од којих је једно прочитано на суду, а друго објављено након Орсинијеве смрти. Гиљотинирани су 13. марта 1858. године. Де Рудио и Антонио Гомез су осуђени на тешки рад у прекоокеанским колонијама.
Последице
Орсинијева афера имала је тешке последице по англо-француске односе и британску унутрашњу политику. Влада Лорда Палмерстона је готово одмах пала, а гроф Алеxандре Цолонна-Wалеwски је одмах послао депешу у Лондон тражећи да Британија реформира своје право азила. У Енглеској је владала бојазан од могуће француске инвазије тако да су током наредних година обрамбене мере биле пооштрене. С друге стране, Наполеон III се недуго након овог покушаја састао с Цавоуром и договорио формалну француску подршку талијанском уједињењу, нешто о чему су се тајно договорили још на Паришком конгресу 1856. године. Сувремени коментатори, управо због овог, сматрају како је Орсинијев атентат из политичког аспекта био успешан. У августу 1858., краљица Вицториа и принц Алберт посетили су цара и царицу у Цхербоургу, што се сматрало формалним чином помирења.
У Британији је дошло до целе серије суђења, која је започео смењени Лорд Палмерстон, а наставио их његов наследник, Лорд Дербy. Створена је франкофобна атмосфера, а тадашњи француски амбасадор у Лондону је смењен због вођења преагресивне дипломације. Међу особама које су завршиле пред судом били су Симон Франçоис Бернард, којега је порота ослободила упркос сучевој препоруци да га осуди, Едwард Труелове, издавач који је објавио памфлет Wиллиама Едwиан Адамса у којем овај брани Орсинија, а који је оптужен за криминално блаћење те Wалтер Саваге Ландор. Међу осумњиченима за суделовање у завери био је и Орсинијев пријатељ Цхарлес Аугустус Хоwелл, који је нешто пре напустио земљу.
Орсинијев атентат био је инспирација за касније сличне покушаје. Године 1861., Оскар Бецкер је рекао како га је управо Орсини инспирирао да покуша убити пруског краља Wилхелма I, а исто је рекао и Фердинанд Цохен-Блинд, који је 1866. покушао убити Отта вон Бисмарцка.