Коалиција за забрану касетне муниције

Организоване демонстрације за забрану касетних бомби, одобрене од стране владе и министарства Ирске, Даблин 25. мај 2008.

Коалиција за забрану касетне муниције (ЦМЦ) или оригиналан енглески назив Цлустер Мунитион Цоалитион је међународна покрет кампања цивилног друштва против употребе, производње, складиштења и преноса касетне муниције. Касетна муниција је врста експлозивног оружја које широко складишти више од 80 држава. Документовано је да су изазвали значајне цивилне смрти и повреде и да су често изазивали неселективне ефекте током и након сукоба. Њихова употреба је забрањена према Конвенцији о касетној муницији из 2008. Ова конвенција је званично одобрена 30. маја 2008. у Даблину, Ирска, а 94 земље у Ослу су је потписале 3-4. Децембра 2008. Конвенција је ступила на снагу и постала обавезујуће међународно право 1. августа 2010. године, након што ју је 30 земаља званично ратификовало. Од 4. јануара 2012. потписало га је 123 земаља, од којих их је 110 ратификовало.

ЦМЦ, формиран у новембру 2003. године, мрежа је организација цивилног друштва, укључујући невладине организације, верске групе и професионалне организације. Укључује велике светске организације, као што су Амнести Интернатионал, Хендикеп Интернешнал, Норвешка Народна Помоћ и Хјуман рајтс воч, као и националне организације (попут Шведског друштва за мир и арбитражу и Легациес оф Вар ) и националне кампање (као што је Филипинска кампања против касетне муниције) и коалиција касетне муниције Аотеароа на Новом Зеланду) и друге. Све ове организације деле заједнички циљ спречавања негативних хуманитарних и развојних утицаја касетне муниције и пружања помоћи жртвама и преживелима касетне муниције, као и обезбеђивања њиховог укључивања у друштво. Организације и појединци који чине ЦМЦ такође раде директно на решавању ефеката касетне муниције током свог рада у зонама сукоба, пружајући помоћ жртвама, чистећи подручја контаминирана касетном муницијом, истражујући кршења људских права и кршења међународног хуманитарног права.

Чланови ЦМЦ мреже заједно су радили на међународној кампањи за забрану касетне муниције и успешно потписали 94 земље Конвенцију о касетној муницији у Ослу од 3. до 4. децембра 2008. ЦМЦ сада води кампању за приступање и ратификацију ове конвенције, свеобухватну забрану свих држава за његову пуну и ефикасну примену од свих држава уговорница; универзализација његових норми; и ригорозно праћење усклађености држава са њим. ЦМЦ је пример новонасталог модела међународне дипломатије који укључује координацију глобалних иницијатива на локалном нивоу за промовисање одређеног циља, укључивање у међународни дипломатски процес у партнерству са државама истомишљеника. Важан фокус ЦМЦ-а био је осигурати да они који су погођени касетном муницијом могу одиграти кључну улогу у обликовању исхода кампање и међународног уговора који је донела. То су показале погођене државе попут Либана и Лаоса , које су биле на челу дипломатских преговора, као и активне улоге које су у ЦМЦ-у одиграли поједини преживели касетних бомби (попут Бранислава Капетановића и других који су укључени у забрану Заговарачи иницијатива коју је покренуо Хендикеп Интернатионал).

Међународна кампања за забрану нагазних мина (ИЦБЛ) и Коалиција за забрану касетне муниције (ЦМЦ) 2011. године спојиле су се у једну јединствену структуру, сада познату као ИЦБЛ-ЦМЦ, како би се постигла оперативна ефикасност и појачао комплементаран рад. ИЦБЛ и ЦМЦ кампање остају одвојене и настављају подсећати владе на њихове обавезе да имплементирају и промовишу оба уговора. Монитор мина и касетне муниције наставља свој јединствени програм праћења цивилног друштва о хуманитарним и развојним последицама нагазних мина, касетне муниције и експлозивних остатака рата.

Историјски детаљи коришћења касетне муниције и како је дошло до конвенције

Потписници конвенције о забрани касетних бомби      Потписали и ратификовали конвенцију      Потписници конвенције

Први званични подаци коришћења касетних бомби у неком конфликту десили су се током зимског рата 1939-1940 између Финске и Русије. У том рату Русија је користила запаљиве касетне, које су касније назване молотовљев коктел. Затим су се користиле током II Светског рата 1939-1945, а користиле су га Немачка, Русија и САД. Затим је дошло до коришћења касетних бомби на Корејском полуострву у рату између Северне Кореје и Јужне Кореје 1950-1953. године. У том рату Јужној Кореји је помоћ пружала превасходно Америка као и 21 земља Уједињених Нација. Америчка војска је у том рату користила касетне бомбе. I дплазимо до Вијетнамског рата где је Америчка војска користила огромну количину касетних бомби, све укупно око 400 милиона, а погођене земље су Вијетнам, Лаос, Камбоџа и Тајланд, где је страдао велики број цивила, а и дан данас се деси понеки случај страдања, после толико година од када су бачене касетне бомбе.

Због свих тих чињеница о огромном броју страдања цивила, дошло је почетка борбе против овог оружја и истицања колико је оно нехумано, а то потиче још из давне 1973. године, када је завршен рат у Индокини и када су обелодањене несагледиве последице настале од великог броја неексплодираних касетних бомби и изнети подаци о великом броју страдалих цивила у тим сукобима. Влада Швајцарске и Међународни црвени крст организују у фебруару 1974. године међународну конференцију са циљем да се установе правне рестрикције за коришћење врста оружја са несагледивим и непропорционалним хуманитарним последицама. На тој конференцији, Египат, Мексико, Норвешка, Судан, Шведска, Швајцарска као и СФР Југославија представљају радни докуменат, на основу којег би се забранила употреба касетних бомби. { Овде треба поменути M. Крепона који је 1974. године описивао несагледиве последице коришћења касетних бомби поводом анализе спољне и безбедносне политике САД, као и процеса одобравања развоја и закупа те врсте наоружања од стране државних институција и највиших државних органа и војног врха. (Крепон, M. (1974) Wеапонс Потентиаллy Инхумане: Тхе Цасе оф Цлустер Бомбс. Фореигн Аффаирс, 52(3), пп. 595-611)}. Пошто садржај радног документа није уврштен у протоколе Женевских Конвенција у 1977. години. његови аргументи коришћени су у даље сврхе утврђивања Конвенције о конвенционалном наоружању из 1980. године. Ипак, ни у том документу касетне бомбе као специфична врста наоружања нису се појавиле.

Хуманитарно право оставља велику правну празнину, првенствено у вези са употребом касетних бомби, по којој државе нису обавезане конкретним правним инструментима да преиспитају легалност и начин коришћена тог оружја. Принципи међународног хуманитарног права који произлазе из Женевских конвенција су уз то превише апстрактни да би могли да врше озбиљан политичко/правни притисак и тиме спрече употребу касетних бомби у будућности.

Изгледа да је морало да се чека више од 20 година да би се опет нека кампања покренула против касетних бомби а повод је био када је 2006. године избио сукоб између Либана и Израела. Тада су израелске трупе гађале касетним бомбама Хезболах. Према проценама УН, Израел је бацио око 4 милиона бомбица и то само у задња 3 дана сукоба а око 1 милион је остало неексплодирано и тиме је изазивана несагледива хуманитарна опасност за многе житеље тог подручја као и дуготрајна економска криза у претежно аграрном сектору погођеног подручја. У првих месец дана после тог рата погинуло је или рањено у просеку 3-4 особе дневно. Израел је тада оштро критикован јер је овакве бомбе бацао на области насељене претежно цивилима. Израелска офанзива је наишла на оштру међународну критику и према гледишту многих дипломата, била је главни подстицај на међународном плану да се поново интензивира расправа о касетним бомбама.

На основу слабог међународног правног контекста по питању касетних бомби и поновног неуспеха ЦЦW под окриљем УН у својој трећој ревизионој конференцији у новембру 2006. године да преговорима постигну споразум о забрани касетне муниције и након несагледивих последица коришћења касетних бомби од стране Израела током бомбардовања Либана у августу 2006. године, влада Норвешке је новембра 2006. године представила свој план и сазвала конференцију у фебруару 2007. године у Ослу, на којој је покренула иницијативу да се међународни преговарачки форум у сврху проналажења решења по питању пре свега продукције и коришћења касетних бомби пренесе на други неформални преговарачки колосек (паралелно и комплементарно са званичним напорима под окриљем УН) који би обухватао државе заинтересоване за проналажење решења са циљем установљења ефективног правног режима о том питању.

Дипломатски процес за забрану ове врсте наоружања почео је конференцијом у Ослу, у фебруару 2007. године. На овом састанку је 46 од 49 држава учесница усвојило декларацију којом су се обавезале да ће до краја 2008. године створити нови документ међународног хуманитарног права, којим би се забранила употреба, пренос, производња и складиштење касетне муниције, као и да ће створити оквир за сарадњу и подршку на пољу помоћи преживелим жртвама и њиховим заједницама, у чишћењу угрожених подручја и уништавању залиха, како на националном нивоу, тако и у оквиру међународног хуманитарног права и свих релевантних форума.

Поред Норвешке и влада Аустрије, Ирске, Новог Зеланда, Мексика и Перуа, изузетан допринос овом процесу су дале Уједињене нације, Међународни комитет црвеног крста, Норвешка народна помоћ и коалиција против касетне муниције ЦМЦ - која окупља преко 350 невладиних организација и удружења из целог света, које раде у око 100 земаља.

Процес се одвијао током наредних осамнаест месеци серијом глобалних конференција у Лими (мај 2007.), Бечу (децембар 2007.), Велингтону (фебруар 2008.) и кулминирао је усвајањем и потписивањем конвенције о касетним бомбама од стране 107 држава у Даблину (мај 2008.). Веома значајне су биле и регионалне конференције које су такође много допринеле усвајању конвенције а одржане су у: Белгији, Уганди, Босни и Херцеговини, Камбоџи, Еквадору, Мексику, Србији, Албанији, Бугарској,. Тајланду, и у Замбији.

I на крају, један од најистакнутијих догађаја одиграо се почетком децембра 2008. у Ослу, када је конвенцију потписало 94 земље, а до сада је потписало 123 земаље. Ову конвенцију је до сада ратификовало 110 држава, са тенденцијом даљег раста броја земаља које се прикључују. Највеће и најпријатније изненађење приредио је Авганистан својим потписом у Ослу, где је њихов председник Хамид Карзај (Шаблон:Јез-ар) то објавио само 2 сата пре почетка свечане церемоније потписивања.

Да би ова конвенција заживела и постала правно важећи документ било је потребно да најмање 30 земаља у својим парламентима ратификује тај докуменат. То се и догодило, тако да је конвенција званично усвојена и ступила на снагу 1. августа 2010. године и од тада је постала обавезујуће међународно право. Пошто је конвенција ступила на снагу, више није отворена за потписивање и државе које до 1. августа 2010. нису потписале, више не могу да потпишу конвенцију него морају одмах да је ратификују, прво у својим парламентима, па онда ту ратификацију предају у УН-у Њујорку да би и званично биле уведене као земље чланице ове конвенције. Свака земља која је потписала конвенцију и даље може да је ратификује, како би постала држава чланица конвенције. За све државе које накнадно приступе или ратификују конвенцију, она ступа на снагу првог дана шестог месеца након ратификације или приступања.

Историја настанка и рада Коалиције за забрану касетне муниције

Коалицију за касетну муницију основана је 13. новембра 2003. године у Хагу са 85 чланица из 42 земље. Од тада је њихов број порастао на 151 члана из 48 земаља (до 1. јуна 2005.), укључујући велике организације за људска права као што су Амнести интернешенел и Хјуман Рајтс Воч, организације хришћанског мировног покрета као што је Пак Цхристи и као представник Црвеног крста његове канадске организације. Земља са далеко највећим уделом организација чланица је Канада (48), а затим следе Велика Британија (17) и Холандија (9). Поред поменутих организација, придружиле су се и 123 земље, од којих је последња била Демократска Република Конго. До краја 2011. године у коалицију је било укључено преко 350 организација из целог света за борбу против касетних бомби.

На њеном челу као кординатор налазио се Томас Неш, то је нешто слично као председник, а кординатор је назив јер је он кординисао са свим организацијама које су у коалицији ЦМЦ. Он је био прави вођа те организације јер је у време његовог мандата организација доживела највећи успон и највеће успехе, зато што је дошло до споразума о забрани касетних бомби, када нико није веровао да може да дође до споразума. Такође највећи број земаља је ратификовао овај споразум у време његовог мандата. Године 2011. долази до спајање две организације у једну и то Међународна коалиција за забрану нагазних мина (ИЦБЛ) као и Коалиција за забрану касетне муниције (ЦМЦ), где се нова уједињена организација зове ИЦБЛ-ЦМЦ. На чело те нове уједињене организације управни одбор не поставља Томаса Неша него постављају Силвију Бригот и од тада напушта ЦМЦ и отвара нову организацију Артикал 36 са седиштем у Лондону. После тога без обзира ко је био на челу те организације, све су лошији били резултати и недовољно добро организовани састанци. Јако лоша стратегија лобирања земаља у смислу приоритета да би земље приступиле овој конвенцији, то је на крају довело до тога да дође до великог успорења приступања овој конвенцији, па чак може да се каже и до застоја у задње две године 2021-2022.

Галерија слика

• 

  Хирофуми Накасоне са Браниславом Капетановићем

• 

  Хитосхи Кимура са Браниславом Капетановићем

• 

  Сатсуки Еда са Браниславом Капетановићем

• 

  Сатсуки Еда, Бранислав Капетановић и остали

• 

  Yōхеи Кōно са Браниславом Капетановићем

• 

  Yōхеи Кōно, Бранислав Капетановић и остали

Види такође

• Норвешка Народна Помоћ
• Хендикеп Интернешнал
• Хјуман рајтс воч
• Амнестy Интернатионал
• Споразум о забрани касетних бомби
• Касетна бомба
• Списак касетних бомби

Спољашње везе

• Сајт Коалиције за забрану касетне муниције