Балистичка ракета лансирана из ваздуха

Балистичка ракета лансирана из ваздуха
ГАМ-87 Скиболт Балистичка ракета за лансирање из авиона ГАМ-87 Скиболт

Балистичка ракета лансирана из ваздуха или АЛБМ је у ствари балистичка ракета лансирана из авиона. АЛБМ омогућава лансирном авиону да са великих даљина лансира ракету и удаљи се од свог циља, држећи се далеко изван домета одбрамбеног оружја као што су противваздушне ракете и авиони пресретачи. Једном лансирана, ракета је у суштини имуна на пресретање. Ова карактеристика омогућила је стратешком бомбардеру да представи веродостојну опцију одвраћања другог удара у ери када се чинило да побољшање противваздушне одбране чини конвенционалне бомбардере застарелим.

Концепт АЛБМ је проучаван у САД као начин да се осигура корисност и преживљавање њихове велике флоте бомбардера. Након тестирања неколико експерименталних дизајна, америчко ваздухопловство је започело развој ракете ГАМ-87 Скиболт са дометом од 1.150 миља (1.850 км). Једина друга велика сила која се ослањала на стратешке бомбардере је Британско Краљевско ваздухопловство, које је такође одабрало Скиболт да наоружа своју флоту V бомбардера. Совјетски Савез је преоријентисао своје стратешке снаге на интерконтиненталне балистичке ракете.

Скиболт је на крају пао на неколико кључних тестова, док је УГМ-27 Поларис америчке морнарице нудио исте предности и више. Скиболт је отказан, што је довело до Скиболт кризе и споразума о продаји Полариса Британској Краљевској морнарици као део споразума из Насауа. Концепт је имао мало активног развоја све до 1970-их када су бојеве главе ИЦБМ почеле да постају довољно прецизне да нападну друге ИЦБМ док су још биле на земљи. САД су извеле неколико експеримената користећи постојеће дизајне пројектила избачених из теретних авиона, али су на крају у потпуности напустиле ову линију истраживања. САД нису спровеле даљи развој стратешког АЛБМ-а, а ова класа ракета никада није имала активну употребу.

Хигх Вирго

Хигх Вирго, такође познат као Веапонс Систем 199Ц (ВС-199Ц), био је прототип балистичке ракете са ваздушним лансирањем (АЛБМ) коју су заједнички развили Лоцкхеед и Цонваир одељење Генерал Динамицс-а током касних 1950-их. Ракета се показала умерено успешном и помогла је у развоју каснијег ГАМ-87 Скиболт АЛБМ. Такође је коришћен у раним тестовима антисателитског оружја.

Као део пројекта ВС-199 за развој новог стратешког наоружања за Стратешку ваздушну команду Ваздухопловства Сједињених Држава, Лоцкхеед Цорпоратион и Цонваир дивизија Генерал Динамицс-а предложили су развој балистичке ракете са ваздушним лансирањем, коју ће носити суперзвучни средњи бомбардер Цонваир Б-58 Хустлер. Почетком 1958. две компаније су добиле уговор за развој оружја, означеног као ВС-199Ц и кодног назива „Хигх Вирго“. Док је пројекат требало да буде искључиво развој истраживања и вежбе, планирано је да ће оружје бити брзо способно да се развије у оперативни систем ако буде било потребно. Почетком 1958. две компаније су добиле уговор за развој оружја, означеног као ВС-199Ц и кодног назива „Хигх Вирго“.

Ракета „Хигх Вирго“ је била једностепена ракета, покретана ракетом Тхиокол ​​ТКС-20 на чврсто гориво, и била је опремљена напредним инерцијским системом навођења који је изведен из система крстареће ракете АГМ-28 Хоунд Дог. Четири репна пераја у крстастом распореду обезбеђују контролу правца. Ракету је развио Локид, користећи компоненте развијене за неколико постојећих пројектила како би се смањила цена пројекта, а такође и како би се смањило потребно време за развој. Цонваир је био одговоран за развој пилона за ношење и лансирање пројектила са прототипа Б-58, пилон који је заменио уобичајено оружје авиона.

Извршена су четири пробна лета ракете „Хигх Вирго“. Због проблема у развоју, прва два нису укључивала инерцијални систем навођења, већ су били опремљени једноставним аутопилотом који је водио оружје по унапред програмираном курсу. Лансиран са авиона носача Б-58 на великој висини и суперсоничној брзини, почетни лет, изведен је 5. септембра 1958. године и био је неуспешан када су се команде пројектила поквариле. Други тест, три месеца касније, показао се успешнијим, са ракетом која је летела у домету од скоро 200 миља (320 км). Трећи тест лета, следећег јуна, први пут је користио инерцијски систем навођења. Био је то успешан лет.

Четврта ракета „Хигх Вирго“ коришћена је у пробној мисији која је имала за циљ да покаже способност ракете за употребу као „сателитски пресретач“ или противсателитску ракету (АСАТ). Пројектил, модификован камерама за снимање резултата теста, првобитно је био усмерен на сателит Експлорер 4. Због грешака у израчунавању орбите сателита, уместо њега је циљан Екплорер 5.

Тестна мисија АСАТ, последњи лет ракете „Хигх Вирго“, изведена је 22. септембра 1959. Мање од минута након лансирања ракете из авиона носача Б-58 на 2 маха телеметријски сигнал је био изгубљен. Нису пронађени никакви подаци из теста, а подаци камере, који су намеравани да се накнадно поврате, нису пронађени. Стога је тест био неубедљив.

Даља пробна испаљивања „Хигх Вирго“ нису спроведена, јер је истраживачки пројекат завршен. Ваздухопловство је започело рад на ономе што ће постати ракета ГАМ-87 Скиболт, која укључује лекције научене из пројекта ВС-199.

ВС-199Б Болд Орион

Болд Орион, са лансирним авионом Б-47

ВС-199Б Болд Орион је развијен од стране Мартин Аирцрафт-а, то је била балистичка ракета са ваздушним лансирањем, лансирана из средњег бомбардера Б-47 Стратојет, а тестови летења су обављени 1958. и 1959. Рана лансирања „Болд Ориона“ као једностепеног возила су били неуспешни, међутим редизајнирана двостепена ракета дала је побољшане резултате, док је остатак серије од 12 лансирања утврдио да АЛБМ има перспективу. Последњи пробни тест Болд Ориона је био као противсателитска ракета, која је прошла близу сателита у кругу од 4 миље (6,4 км) од Експлорера VI, то је било прво пресретање сателита.

Ракета Болд Орион је развијена као део система оружја пројекта 199, који су покренуле Ваздушне снаге Сједињених Држава (УСАФ) као одговор на програм Поларис америчке морнарице, уз финансирање које је одобрио Конгрес Сједињених Држава 1957. Сврха ВС-199 је био развој технологије која би се користила у новом стратешком наоружању за Стратешку ваздушну команду УСАФ-а , а не за испоруку оперативног оружја; примарни акценат је био на доказивању изводљивости балистичке ракете са ваздушним лансирањем.

Ознака ВС-199Б је додељена пројекту који ће, према уговору који је 1958. године доделио Мартин Аирцрафт-у, постати ракета Болд Орион. Дизајн Болд Ориона је био једноставан, користећи делове развијене за друге ракетне системе како би се смањили трошкови и време развоја пројекта. Почетна конфигурација Болд Орион је била једностепен ракета, које је користило мотор на чврсто гориво Тхиокол ​​ТКС-20 Сергеант. Након иницијалног тестирања, конфигурација Болд Ориона је измењена да постане двостепена ракета, те је ракети додат горњи степен Алтаир балистичке лабораторије.

Пошто му је Ваздухопловство дало највећи приоритет, први тест летења ракете Болд Орион изведен је 26. маја 1958. са авиона носача Боинг Б-47 Стратоџет, који је лансирао Болд Орион возило на врхунцу брзог пењања под великим углом. Тактика пењања, комбинована са потиском ракетног мотора саме ракете, омогућила је ракети да постигне свој максимални домет, или, алтернативно, да стигне до свемира.

Изведена је серија испитивања ракета Болд Орион од дванаест летова. Упркос томе што је претрпео само један потпуни неуспех, почетни тестови летења једностепене ракете показали су се мање успешним него што се очекивало. Добијено је овлашћење да се Болд Орион модификује у двостепену ракету. Поред модификација које су побољшале поузданост пројектила, повећан је и домет Болд Ориона на преко 1.000 миља (1.600 км). Четири од последњих шест пробних испаљивања биле су двостепене ракете. Они су се сматрали успешним и утврдили су да је АЛБМ перспективно оружје.

Завршно пробно лансирање Болд Ориона, обављено 13. октобра 1959. године, то је био тест способности ракете у антисателитској улози рушења сателита. Лансирана са висине од 35.000 стопа (11.000 м) са свог матичног авиона Б-47, пројектил је успешно пресрео сателит Експлорер 6, прошавши своју мету на домету мањем од 4 миље (6,4 км) на надморској висини од 156 миља (251 км). Да је пројектил имао нуклеарну бојеву главу, сателит би био уништен.

Болд Орион АСАТ тест је био прво пресретање сателита било којом методом, доказујући да су противсателитске ракете изводљиве. Овај тест, заједно са ранијим, неуспешним тестом ракете "Хигх Вирго" у антисателитској улози, имао је политичке реперкусије. Ајзенхауерова администрација је настојала да успостави простор као неутрално тло за свачију употребу, а „индикација непријатељске намере“ дата у тестовима била је незадовољна, а развој антисателитског оружја је убрзо прекинут.

Резултати пројекта Болд Орион, заједно са онима из тестирања ракете Хигх Вирго, такође развијених у оквиру пројекта ВС-199, пружили су податке и знања која су помогла Ваздухопловству у формирању захтева за наставак ВС-138А, који би произвео ракету ГАМ-87 Скиболт.

Спољашње везе

• Аир-лаунцхед Минутеман ИЦБМ
• Б-58 Хустлер АЛБМ флигхт тест програм - УС Аир Форце доцументарy филм, 1959 (Прогресс Репорт #1 - Цонваир, 1958)
• Болд Орион АЛБМ (WС-199Б), Гунтерова свемирска страница..
• Болд Орион (2 Стаге) АЛБМ (WС-199Б), Гунтер'с Спаце Паге.
• Болд Орион, спацелине.орг.