Vojna Enciklopedija:Црногорски језик

Црногорски језик је назив за службени језик у Црној Гори, а заправо представља покушај нормирања још једног стандардног језика заснованог на новоштокавским дијалектима (источнохерцеговачки). Црногорски језик није међународно признат, а сам назив црногорски језик сматра се алтернативним именом српског језика (варијантом српског језика) односно кроз историју и традиционално језик у Црној Гори звао се српски.

На последњем попису становништва 2011. године, 37% становништва Црне Горе (дакле нешто мање од 230 хиљада људи) изјаснило се о црногорском језику као матерњем, док се 42% изјаснило да говори српски језик. Црногорски језик је усвајањем Устава Црне Горе 19. октобра 2007. постао њен службени језик.

Правопис црногорског језика

Дана 10. јула 2009. године представљен је први правопис црногорског језика чији су аутори Миленко Перовић, професор из Новог Сада, Људмила Васиљева, професор универзитета у Лавову, Украјина, и Јосип Силић, пензионисани професор из Загреба. Овај правопис црногорском алфабету додао је два нова слова — ś и ź у ћириличкој и ś и ź у латиничкој верзији — тако да црногорски језик сад има укупно 32 слова. Увођење два нова слова, састављачи правописа су објаснили ставом да црногорска стандарднојезичка норма мора да садржи све продукте ијекавског јотовања.

(У примерима који следе можда ће бити проблема са приказом због избора [онта и одговарајуће подршке за Уникод.)

Примери употребе слова ś (мек изговор шј): śутра, śевер, śеме, оśетити, śеђети, śекира, śенка, śенокос, śекирати, śера, śерав, поśекотина, śећи, śетити, паśи, śеклоћа (презиме), Паśеглав (топоним), Śеница (топоним), Śата (надимак)...

Примери употребе слова ź (мек изговор жј): иźутра, źеница, иźести, иźелица, иźљећи, źђељати, коźији, коźетина, Źајо (име), Коźевић (презиме), Źале (надимак)...

Професор Војислав П. Никчевић такође је предлагао и графем ѕ, за меко слово з (дз), глас који има фонетску вредност /dz/. Ипак, то слово још увек није уведено у службени језик. Примери употребе фонема ѕ: ѕавала, ѕера, ѕановијетати, биѕин, ѕинѕула, ѕамантати, бронѕин, ѕингани, ѕипати, ѕиѕка, Ѕано (име), Бороѕан (презиме), Маленѕа (топоним), Миѕа (надимак).

Међутим, правопис још увек није одобрен од стране Савјета за опште образовање Министарства просвјете црногорске владе.

Граматика

Године 2010. Савјет за опште образовање је усвојио прву Граматику црногорског језика, на чијем су раду ангажовани хрватски лингвисти др Јосип Силић (такође један од аутора правописа) и Иво Прањковић. Главни уредник Аднан Чиргић је тврдио да у Црној Гори нема квалификованих људи да би радили на граматици, нити интереса за њу, те признао њене мане, али истакао да је она најбоља која постоји за сада. Само 2 од 13 чланова савјета су били језички стручњаци (професор језика и лингвиста) и оба су гласала против, оштро се успротививши предложеној црногорској граматици. Критиковали су како прихватање два нова слова за писма, тако и превелику архаизацију језика и увођење необразложених хрватизама, који немају упориште у црногорском језику.

Историја

У Уставу Црне Горе од 1905. године не говори се о службеном језику, али се у Закону о народнијем школама из 1907. године каже у члану 1.: „Задатак је народнијем школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост“. У истом закону се у другим члановима јасно назначава да се похађа српска школа и да су предмети српски језик и српска историја а да дјеца не могу похађати стране школе на другим језицима док не заврше школу на српском. 1946. године Црна Гора је донела устав у коме се не наводе директне одредбе о језику, али у поглављу о судовима се у члану 113. каже: „Поступак пред судовима се води на српском језику“. У Уставном закону за Црну Гору из 1953. године се не помиње службени језик, а тек у Уставу СР Црне Горе из 1963. године се помиње српскохрватски, а то такође остаје у Уставу СР Црне Горе од 1974. године. У Уставу Републике Црне Горе од 1992. године се у члану 9. каже: „У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора“. У претходном попису, 1991. године, већина грађана се изјаснило да говоре тада званични језик — српскохрватски.

Црногорски језик је на почетку био самостални пројекат Војислава Никчевића који је у својој књизи Пиши као што збориш реинтерпретирао став Вука Караџића. Користећи реч „зборити“ уместо „говорити“, Никчевић је заступао став да је Караџићев рад у ствари заснован на црногорском језику. Најуочљивија одлика планираног црногорског језика који би га учинили различитим од српског, хрватског и бошњачког су била три нова графема која би означавала посебне црногорске палаталне сугласнике.

Крајем деведесетих и почетком 21. века, упоредо са покретом за обнову независности Црне Гори, појављује се покрет за признавање дијалеката у Црној Гори за посебан језик. Заговорници постојања посебног црногорског језика су истицали да „свака држава мора имати свој језик“.

На попису 2003. године, 21,53% становништва Црне Горе се изјаснило да им је матерњи језик црногорски. 63,5% становништва Црне Горе се изјаснило да говори српски језик као матерњи језик. Будући да се 32% популације изјаснило да су српске националности, и да је мало могуће да би се било ко од њих изјаснио за неки други језик осим српског као за свој матерњи, може се рећи да се 31% становништва изјаснило за српски језик као за свој матерњи а да се нису изјаснили као Срби.

На посљедњем попису 2011. године, 36,97% становништва Црне Горе се изјаснило да им је матерњи језик црногорски. 42,88% становништва Црне Горе се изјаснило да говори српски језик као матерњи језик.

Владајуће Демократска партија социјалиста и Социјалдемократска партија Црне Горе су подржавале идеју просто преименовања службеног језика Црне Горе у црногорски. Томе су се успротивиле Социјалистичка народна партија, Српска народна странка, Народна странка, Демократска српска странка. Ипак, референдум није био потребан, пошто је за усвајање устава гласала двотрећинска већина у скупштини, укључујући владајућу коалицију, Покрет за промјене, Бошњачку странку и либерале, против је била српска опозиција, док су странке албанске мањине биле уздржане, па је црногорски језик проглашен за службени језик Црне Горе у новом уставу који је усвојен 19. октобра 2007.

Мис Паулина Ирби у књизи објављеној у Лонодону 1866.г. "Путовање по словенским земљама Турске у Европи", преведено и објављено на српском 1868.г., стр. 89. пише: "У осталом после бугарског простог говора може се узети као најнемузичнији и најмање достојанствен међу свима југословенским говорима онај којим говори измешано становништво у Београду, док чист српски језик којим Црногорац брани своје право пред судом на Цетињу најлепше звечи за ухо својом разговетношћу и хармонијом."

Најстарији записани помен о црногорском језику десио се у Чешкој у 19.веку. О томе догађају нам пише Чех Јозеф Холечек у књизи из 1884.г. „Црна Гора у миру", (издање на српском: ЦИД Подгорица, 2002.), 200.стр. : „Ко је "Колинског Црногорца" видио током његовог првог сусрета са Србима и чуо да он не зна ни то да су и Црногорци Срби и да не говоре "зрнагорски", како је он рекао, већ српски, не би никада ни примислио шта све он себи дозвољава... Када смо били у најљепшем расположењу, онај "Колински Црногорац"је измолио да запјева нешто "Зрнегорско", што му је и удовољено, јер је ту његова нумера обећавала несвакидашњу забаву. Били смо веома захтјевни. Запјевао је. Шта је пјевао сам Бог зна! Ниједна ријеч му се није могла разумјети, а ту ни пјесме није било." Радило се о преваранту, Чеху који се лажно претварао да је Црногорац да би добио новац, а Холечек је знао српски и познавао је тадашње Црногорце, па је о њима и написао две путописне књиге "Црна Гора" и "Црна Гора у миру".

У Историји Црне Горе језик се увек називао српским, нашким, илирским, али никада црногорским. У време укидања црногорске државности у Риму је штампана књига црногорских емиграната "Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића", 1921.г., где се наводе подаци о насиљу србијанских власти у Црној Гори, па се на једном месту помиње и наметање источног на место јужног дијалекта, чиме су најогорченији црногорски емигранти доказали да ни у емиграцији свој језик нису називали црногорским именом, већ јужним дијалектом истог, дакако српског језика. У самој књизи стоји: "...дијалекат (који се говорио у Србији) увели су у администрацију и у школама на мјесто јужног."

Лингвистичка разматрања

Творци црногорског језика сврставају га у групу јужнословенских језика, а разлика међу дијалектима и стандардним језицима који се говоре у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Хрватској је врло мала, скоро никаква. Највише коришћени дијалекат у свакодневном говору у Црној Гори је зетско-јужносанџачки (дијалекат српског језика) којим се говори у Цетињу, Подгорици, Даниловграду, Бару, Будви, Котору, Тивту, Улцињу (код Црногораца и Срба), већини Колашинске општине, Мојковцу, Беранама, Бијелом Пољу, Андријевици, Плаву, Рожајама и дијелу Никшића. Источнохерцеговачким дијалектом, сличним оном у Херцеговини, Дубровнику и Западној Србији се говори у Херцег Новом, Рисну, дијелу Никшића, у Ровцима код Колашина, Шавнику, Жабљаку, Плужинама и Пљевљима.

Заговорници постојања црногорског језика фаворизују коришћење латинице у односу на ћирилицу и препоручују увођење слова за додатна два гласа (/ɕ/ и /ʑ/), својствена неким дијалектима који се говоре у Црној Гори.

Заговорници кодификовања црногорског језика

Главни заговорник постојања црногорског језика био је Војислав Никчевић, директор Института за црногорски језик у Подгорици и редовни професор Филозофског факултета Универзитета Црне Горе.

Црногорски премијер Мило Ђукановић показао је да подржава формализацију црногорског језика изјашњавајући се да говори црногорски језик, у интервјуу датом у октобарском броју Политике, 2005. године.

Године 2004., влада Црне Горе је променила име обавезног предмета „српски језик“ у „матерњи језик (српски, црногорски, хрватски, босански)“ а као разлог је наведен давање једнаког права свим народима Црне Горе који говоре лингвистички неспорно исти језик, да га називају својим националним именом и да би се тако заштитила људска права несрпског становништва у Црној Гори које жели да свој језик назива другим именом, а не српским.

Ова одлука је проузроковала да неколицина српских наставника прогласи штрајк и да известан број родитеља одбије да шаље своју децу у школу. Ти наставници су добили отказ.

Од школске 2010/11. наставници у школама обавезни су наставу да предају на црногорском језику.

Званични сајтови црногорских институција нуде црногорску верзију.

Види још

• Српскохрватски језик
• Српски језик
• Хрватски језик
• Бошњачки језик
• Декларација о заједничком језику

Литература

• Уставни геноцид над Србима, Српско народно вијеће, зборник радова, Подгорица. 2006. ISBN 978-9940-9009-0-8.
• Свевиђе, лист Будимљанско-никшићке епарније, број 34, чланак Предраг Вукић: Српски језик у уставно-правном поретку Црне Горе

Спољашње везе

• Сајт Института за црногорски језик и књижевност
• Службени Правопис и речник црногорског језика