Razminiranje

From Vojna Enciklopedija
This is the latest revision of this page; it has no approved revision.
Jump to navigation Jump to search
Južnokorejski vojnici koji pretražuju nagazne mine u Iraku
Američki vojnik tokom obuke čisćenja mina
Такође погледајте: Centri za humanitarno razminiranje

Razminiranje je proces uklanjanja mina, bombi ili nekog drugog eksploziva sa nekog područja. Proces razminiranja je veoma značajan jer se primenom različitih sredstava obezbeđuje normalan život i rad civilnom stanovništvu u miniranim regionima sveta. Sredstva koja se projektuju, proizvode i primenjuju u operacijama razminiranja su raznolika, i po tehničkim karakteristikama i po efikasnosti razminiranja.

Cilj u vojnim operacijama je brzo raščišćavanje puta kroz minsko polje, a to se često radi sa uređajima kao što su detektori i razminiranje putem eksplozivnog hiperbaričnog talasa. To se misli da u neko minsko polje se baci jedna ili više aerosolnih bombi koji stvaraju u trenutku udara ogroman podpritisak što bi verovatno izazvalo da u krugu od 150-200 metara sve do tada neeksplodirane mine bi se aktivirali i time bi to polje postalo čisto za prolaz. Takvu vrstu ispitivanja su radila Japanska vojska početkom 2000-ih godina, ali se pozdano nezna koji su rezultati na kraju sa time postignuti. Proučavane su i druge metode za otkrivanje mina kao što su elektromagnetske metode, od kojih je jedna (radar koji prodire u zemlju) korišćena zajedno sa metalnim detektorima. Akustičke metode mogu osetiti šupljinu koju stvaraju mine. Senzori su razvijeni za otkrivanje isparavanja iz mina. Životinje poput pacova, pasa, svinja koja su dresirana da mogu da otkrivaju mine, a životinje se takođe mogu koristiti za skrining uzoraka vazduha nad potencijalnim minskim poljima. Takođe se koriste i drugi sistemi za pronalaženja mina pa i uništavanje mina a to su: bageri, raonici, udarači i ostala sredstva.

Otkrivanje i uklanjanje mina opasna je aktivnost, a lična zaštitna oprema ne štiti od svih vrsta mina. Jednom kada su pronađene, mine se obično razoružaju i uklone sa minskog polja ili ako postoji sumnja u postavljanje dodatnih skrivenih upaljača onda je najsigurnije da se uklanjaju sa eksplozivima i uništavati ih tu na licu mesta bez pomeranja mine.

Nagazne mine

PROM-1 protivpešadijska rasprskavajuća odskočna mina. Obično je zakopana tako da su vidljive samo peraje, gde se vezuje žica i aktivira se kada neko zakači tu žicu.

Nagazne mine preklapaju se s drugim kategorijama eksplozivnih sredstava, uključujući neeksplodirana ubojna sredstva (NUS), kao i improvizovane eksplozivne naprave (IED). Konkretno, većina mina je fabrički izgrađena, ali definicija mina može obuhvatiti i „zanatske“ (improvizovane) mine[1]. Povrede od improvizovanih eksplozivnih naprava su mnogo ozbiljnija[2], ali fabrički izgrađene nagazne mine su dugotrajnije što znači da su duže mogli da se održe u prirodi usled atmosferskih promena od improvizovanih mina. Tokom 1999–2016. godine, nesreće od mina i neeksplodiranih ubojnih sredstava kretale su se u rasponu od 3.450 do 9.228. Tokom 2016. godine 78% žrtava[3] su bili civili (42% deca), 20% vojno i bezbednosno osoblje i 2% pirotehničari.[4]

Postoje dve glavne kategorije mina: protivtenkovska i protivpešadijska. Protivtenkovske mine namenjene su oštećenju tenkova ili drugih vozila; obično su veće i za aktiviranje im je potrebna težina od najmanje 100 kilograma (220 funti), tako da ih pešadija neće aktivirati.[5]

Protivpešadijske mine dizajnirane su za savladavanje ili ubijanje vojnika. Postoji preko 350 vrsta, i one se dele u dve glavne grupe: eksplozivne mine i fragmentacione mine. Nagazne mine se zakopavaju blizu površine zemlje i aktiviraju se na pritisak to jest kada je neko nagazi potiskom od 2 do 11 kg, znači da i težina malog deteta je dovoljna da bi se aktivirala. Dok fragmentacione mine su dizajnirane da eksplodiraju prema napred, to jest po pravcu dolaska neprijatelja, što rezultira žrtvama i do 100 metara udaljenosti od mine. Njihova veličina varira od mine do mine i uglavnom su metalne, tako da ih detektori metala lako otkrivaju. Međutim, aktiviraju ih i trostruke žice koje mogu biti udaljene i do 20 metara od postavljene mine, tako da je neophodno da se otkriju žice oko bombe, koje se aktiviraju kada neko žicu zakači.

Kućište minsko-eksplozivnih mina može biti izrađeno od metala, drveta ili plastike. Neke mine, koje se nazivaju minimalnim metalnim ukopanim minama, konstruisane su sa što manje metala - samo jednim gramom metala (0,035 oz) – što ih čini jako opasnim jer ih detektori ne detektuju. Uobičajeni eksplozivi koji se koriste u nagaznim minama je TNT.

Nagazne mine se nalaze u oko 60 zemalja. Demineri se moraju suočavati sa raznim okruženjima koja uključuju pustinje, džungle i urbano okruženje. Protivtenkovske mine su obično dublje zakopane, dok su protivpešadijske mine obično zakopavaju na 6 inča od površine. Mogu se postavljati ručno ili su bacane iz aviona, ali takođe mogu da se ispaljuju i iz višecevnih bacača raketa (VBR-a), pa tako minska polja mogu biti pravilnih ili nepravilnih obrazaca. U urbanim sredinama velikih poteškoća može biti u pronalaženju mina ako ima dosta razrušenih zgrada i metala ima na sve strane, tako da to predstavlja veliki izazov za inžinjerijske ekipe koje moraju da pronađu te mine. A u ruralnim sredinama, erozija tla može pokrenuti ili premestiti mine, što takođe otežava nalaženje, naročito ako su postavljene po nekoj šemi i nekom utvrđenom rasporedu.

Vojno i humanitarno razminiranje

Postoje dva posebna tipa otkrivanja ili detekcije mina (енгл. Minesweeping) i njihovog uklanjanja: vojno u ratnim uslovima i humanitarno razminiranje u uslovima relativnog mira.

Vojno razminiranje

Demineri britanske vojske uklanjaju mine ispred plaže u Normandiji (1944)
Tenk američke vojske M1 Abrams sa minskim plugom
Amfibijsko vozilo čisti obalu od mina na plaži tokom vežbe u bazi mornarskih trupa u Kamp Lejeune

Vojno razminiranje se uglavnom odvija u ratnim uslovima gde je cilj stvoriti siguran put za trupe i opremu. Vojnici koji ovo sprovode poznati su kao inžinjerci, pioniri ili pirotehničari[6]. Ponekad vojnici mogu da zaobiđu minsko polje, ali to može biti problematično jer onda ih neprijatelj baš tamo i očekuje na drugim pravcima van minskih polja[7]. Ako inženjerija mora da očiste put (operacija poznata kao probijanje kroz minska polja), oni onda mogu biti pod jakom neprijateljskom vatrom i trebaće im pomoć od svojih da bi neutralisali protivničku vatru, a ujedno i dimnom zavesom[8] da sakriju svoje deminere, da bi omogli na miru da očiste minsko polje. Prihvaćen je određeni rizik od žrtava, ali inženjerija i pod jakom vatrom će morati da uklone prepreke u roku od 7-10 minuta da bi izbegli prekomerne žrtve. Možda će morati da rade u lošim vremenskim uslovima ili noću[9], zbog kamuflaže. Potrebna je da ukapiraju prilikom čišćenja u kakvom rasporedu su postavljena minska polja, zatim vrste mina i način na koji su postavljene, njihova gustina i obrazac postavljanja.[7]

U Drugom svetskom ratu, jedan od metoda koji je nemački SS koristio za čišćenje minskih polja je bio da teraju zarobljene civile preko njih[10]. Humanijim metodama smatraju se minski plugovi, koje su postavljali na tenkove Šerman i Churchill. Takve a i slične varijante se koriste i dan danas[11]. Tenkovski ili bagerski plugovi su posebno dizajnirani gde im plug služi za iskopavanje mina i odgurnu ih u stranu, tako čisteći teren kontaminiran minama. Brzi su i efikasni za čišćenje traka za vozila i još uvek su pričvršćeni za neke vrste tenkova i vozila na daljinsko upravljanje.

Humanitarno razminiranje

Humanitarno razminiranje je komponenta minskih akcija, u cilju smanjenja društvene, ekonomske i ekološke štete od mina. Drugi „stubovi“ minske akcije su obrazovanje o rizicima, pomoć žrtvama, uništavanje zaliha i ubeđivanje o zabranjenoj upotrebi protivpešadijskih mina i kasetne municije[12]. To se radi u korist civila, a ne vojske, a cilj je da se u najvećoj mogućoj meri smanji rizik za pirotehničare i civile. U nekim situacijama to je nužan preduslov i za druge humanitarne programe. Normalno, nacionalno telo za protivminsko delovanje (NMAA) ima primarnu odgovornost, kojim upravlja preko centra za uklanjanje mina (MAC)[13]. Ovo koordinira napore drugih aktera, uključujući vladinih agencija, nevladine organizacije (NVO), komercijalnih kompanija kao i vojsku[14].

Međunarodni standardi protivminskog delovanja (IMAS) pružaju pravni okvir za protivminsko delovanje, iako i same po sebi nisu pravno obavezujuće, one su zamišljene kao smernice za države da razviju sopstvene standarde.[15] IMAS se takođe oslanja na međunarodne ugovore, uključujući i Konvenciju o zabrani mina, koji sadrži odredbe za uništavanje zaliha i čišćenje minskih polja[16].

U devedesetima, pre IMAS-a, Ujedinjene nacije su zahtevale da demineri moraju da očiste 99,6% svih mina i eksplozivnih sredstava. Međutim, profesionalni pirotehničari su otkrili da je i taj procenat neprihvatljiv jer bi u suprotnom odgovarali ako bilo koja mina kasnije nanese štetu civilima. IMAS poziva na uklanjanje svih mina i NUS-a iz određenog područja do određene dubine[17][18].

Jednom kada se pronađe mina, najčešći načini uklanjanja su ručno uklanjanje mine (spor i opasan proces) ili eksplodiranje više eksploziva (opasno i skupo)[19]. Istraživački programi istraživali su alternative kako minu da unište bez eksplozije, koristeći hemikalije ili toplotu[20].

Najčešći eksplozivni materijal je TNT, vrlo je stabilan, ne sagoreva se šibicom i visoko je otporan na kiseline ili uobičajena oksidaciona sredstva. Međutim, neke hemikalije koriste autokataliznu reakciju da je unište. Dietilenetriamin (DETA) i TNT se spontano zapale kada dođu u kontakt jedan sa drugim. Jedan sistem uključuje bocu DETA stavljenu preko eksploziva TNT-a; spajanjem oba ih dovodi do toga da se TNT troši za nekoliko minuta. Ostale hemikalije koje se takođe mogu koristiti u tu svrhu uključuju piridin, dietilamin i pirol. Oni nemaju isti efekat na eksplozive kao što su RDKS i PETN.

Metode toplotnog uništavanja proizvode dovoljno toplote da sagorevaju TNT. Jedna od tih metoda koristi raketno gorivo. Thiokol, kompanija koja je izrađivala motore za šatlove, razvila je metodu sagorevanja mina sa gorivom. Postavljen pored mine i aktiviran na daljinu, dostiže temperaturu veću od 1.927° C (3.501° F), sagorevajući rupu u kućištu mine i tako sagoreva i troši eksploziv[21]. Te takozvane baklje na raketno gorivo je koristila američka mornarica na Kosovu i u Jordanu[22].

Kontaminacija i čišćenje

Od 2017. godine, za protivpešadijske mine se zna da kontaminiraju 61 državu, a sumnja se u još 10. Najzagađenije (sa više od 100 kvadratnih kilometara minskog polja) su Avganistan, Angola, Azerbejdžan, Bosna i Hercegovina, Kambodža, Čad, Irak, Tajland i Turska. Zemlje članice sporazuma o zabrani protivpešadijskih mina dužne su da očiste sve mine u roku od 10 godina od pristupanja ovom sporazumu, a od 2017. godine 28 zemalja je uspelo u tome. Međutim, ima još nekoliko zemalja koje nisu uspele da ispune ovaj rok pa su zbog toga zatražile produženje tog roka[23].

Izveštaj korporacije RAND iz 2003. procenio je da postoji još oko 45-50 miliona mina, a 100.000 se očisti svake godine, tako da bi bilo potrebno oko 500 godina da se sve to očisti, kada bi se ovim dosadašnjim tempom čistilo. Međutim, postoji velika neizvesnost u ukupnom broju mina kao i veličini zahvaćenog područja. Evidencije oružanih snaga često su nepotpuna ili je uopšte i nema, a ima i mnogo mina koje su bacane i iz aviona. Različiti prirodni događaji poput poplava mogu pomerati mine i dalje postavljati, ako su mine bile postavljanje po nekoj šemi, posle određenog perioda se dešavalo zbog poplava i drugih atmosferskih uticaja da se te mine nađu i nekoliko desetina metara od mesta postavljanja[24]. Jedan od takvih slučajeva se desio u BiH kada je poplava odnela celo minsko polje za nekoliko stotina metara. Tako je umnogome otežalo deminerima da očiste minsko polje. Kada se očiste minska polja, stvarni broj mina je daleko manji od početne procene; na primer, rane procene Mozambika bilo je tu ima nekoliko miliona, ali nakon što je obavljena većina raščišćavanja pronađeno je samo 140.000 mina. Stoga je možda tačnije reći da postoje milioni, a ne desetine miliona[25].

Pre uklanjanja minskih polja potrebno ih je locirati. Ovo se započinje netehničkim pregledom, prikupljanjem zapisa o minskim poljima i nesrećama koja su se u tom području dešavala od zaostalih mina, onda intervjuisanjem bivših boraca i meštana, postavljajući upozoravajućih znakova u blizini minskih polja. Ovo sve je dopunjeno tehničkim izviđanjem, gde se potencijalno opasna područja fizički istražuju kako bi se poboljšalo znanje o njihovim veličini minskih polja i njegove krajnje granice. Dobra anketa može u velikoj meri smanjiti vreme potrebno za čišćenje područja; u jednoj studiji o 15 zemalja, manje od 3 procenta očišćene površine zapravo su sadržavale mine[26]. Znači da treba prvo dobro to proučiti, pre nego što se uopšte krene u čišćenje terena.

Zaštitno odelo za deminere

Zaštitna oprema za deminere, uključuje kacigu, vizir i zaštitno odelo (oklop) sa zaštitom grla

Demineri moraju da imaju zaštitnu opremu kao što su kaciga, vizir, minerske rukavice, prsluci i čizme, u pokušaju da ih zaštite ako se mina slučajno aktivira. Standardi IMAS zahtevaju da se neki delovi tela (uključujući grudi, trbuh, prepona i oči) zaštite od eksplozije od 240 grama TNT-a na udaljenosti od 60 centimetara; preporučuje se zaštita glave. Iako piše da se moraju koristiti čizme otporne na eksploziju, to baš i nije slučaj, jer čizme baš i ne štite toliko dobro kao što piše u uputstvima ali mogu dati neki lažni osećaj sigurnosti[27].

Preporučena oprema može pružiti značajnu zaštitu od protivpešadijskih mina, ali IMAS standardi potvrđuju da nisu adekvatni za fragmentaciju protivpešadijskih mina[27]. Postoji više vrsta zaštitnog odela i jačine zaštite od mina, ali ako je baš težak oklop onda to zna da bude jako neugodno jer je izuzetno teško raditi u takvom odelu, pa postoji veća verovatnoća da demineri neće nositi tako tešku opremu. Ta teška oprema je jako kruta, pa ne može čovek ni da se sagne kako treba, niti da zapali štapine sa detonatorom, jednostavno ne može ništa da uradi. Teška oprema daje veću zaštitu od mina, ali je totalno nepraktična za ozbiljniji rad deminera[28].

Ekonomija

Prema jednoj proceni Ujedinjenih nacija, cena nagazne mine iznosi između 3 i 75 dolara, dok je cena uklanjanja između 300 i 1000 dolara[29]. Međutim, takve procene mogu biti pogrešne. Troškovi čišćenja mogu se znatno razlikovati jer zavise o terenu, podlozi (gusta šuma i lišće naročito otežavaju) i metodi; a ispostavilo se da neke oblasti za koje se proverava postojanje mina nemaju nijednu[30], a sve to košta pa i te provere.

Iako sporazum o zabrani mina stavlja glavnu odgovornost na države tamo gde se i nalaze protivpešadijske mene da očisti svoja minska polja, ipak za to je potrebna pomoć i od drugih država[31]. U 2016. godini 31 donator (predvođeni Sjedinjenim Američkim Državama sa 152,1 miliona dolara i Evropskom unijom sa 73,8 miliona dolara) doprineli su ukupno 479,5 miliona dolara za dejstvo protiv mina , od čega je 343,2 miliona dolara otišlo u obrazovanje i rizik obrazovanja. Prvih pet država koji su dobili pomoć od 54% ove celokupne podrške su: (Irak, Avganistan, Hrvatska, Kambodža i Laos)[32].

Detekcija i uklanjanje minsko eksplozivnih sredstava (MES)

Metoda pronalaženja mina pipalicom (klečeći stav)
Britanski inženjeri na obuci pronalaženja mina pipalicom (ležeći stav)

Pojam detekcija mina se odnosi na metodu koja se koristi pri otkrivanju mina u zemljištu, nekom od trenutno raspoloživih tehnologija. Metode koje „traže“ ukopane mine na osnovu razlika u elektromagnetskim osobinama okolnog zemljišta i mina, zatim metoda koja detektuje prisustvo mina na osnovu podataka dobijenih merenjem podrhtavanja tla kada se zemljište izloži akustičkim ili seizmičkim talasima, kao i metode koje detekciju zasnivaju na registrovanju postojanja čestica eksploziva u vazduhu i zemlji. Isto tako i metode koje mogu detektovati prisustvo eksploziva u samom kućištu mina, kao i tradicionalan način otkrivanja mina pipalicom. Savremene metode opisuju na koji način se upotrebom multisenzora mogu popraviti dve najvažnije karakteristike detekcije: velika verovatnoća detekcija i mala verovatnoća pojavljivanja lažnih signala. Sa zadovoljenjem ovih uslova i vreme provedeno u čišćenju minskih prepreka će biti osetno smanjeno.

Pri svakom kretanju u borbenim dejstvima jedinice izviđaju i nastoje da pronađu minske prepreke. Osim zaplenjenim dokumentima i obaveštajnim podacima prikupljenim od lokalnog stanovništva ili zarobljenika, minske prepreke otkrivaju se vizuelno, znakovima koji demaskiraju (humke na zemljištu, ostaci iskopane zemlje, tragovi kretanja minopolagača, promene boje vegetacije), „ručnim“ pronalaženjem i tehnologijama u kojima nisu direktno uključeni ljudi.

Ručno pronalaženje mina

Metod pronalaženja mina ručno – pipalicom je očigledno vrlo spor, izuzetno opasan i naporan. Takvim metodom razminira se oko 1m² za 4 minute, a osoba koja to radi može normalno da radi samo 20-30 minuta pre nego što zatraži odmor. Pipalica je štap kojim se ubada u zemljište i, opaženom razlikom u tvrdoći, nastoji „napipati“ ukopana mina. Ubada se oprezno, iz ležećeg, klečećeg ili stojećeg stava, pod uglom od 300, kako se ne bih aktivirao upaljač. Metoda detekcije mina pipalicom je vrlo pouzdana i tačna, i može zameniti bilo koju drugu metodu [33]. Ubod pipalicom može aktivirati mine jer mogu biti namerno postavljene sa upaljačem u stranu, mogu biti pomaknute pomeranjem zemljišta ili imati dodatni upaljač koji reaguje na pokušaje razminiranja. Stoga ručno pretraživanje pipalicama ne samo da je monotono i fizički naporno, već se izvodi i pod jakim psihičkim opterećenjem.

Pretraživanje je vrlo otežano na zemljištu pokrivenom visokom vegetacijom, kao i na kamenitom zemljištu. Mine mogu da da budu zakopane i dublje nego što pipalica dopire što takođe predstavlja problem.

Mašine za uklanjanje mina

Mehaničko razminiranje koristi teška mehanizaciju kao što su motokultivatori, drobovi (tresači), valjci i utovarivači[34]. Mehanizacija je korišćena još u Prvom svetskom ratu, u početku su bili "glomazni i nepouzdani"[35], ali su poboljšani dodatnim oklopom, sigurnijim dizajnom kabina, pouzdanim pogonskim motorima, i novije generacije imaju i daljinsko upravljanje. Sada se primarno koriste u humanitarnom razminiranju za tehnička izviđanja, za pripremu terena (uklanjanje vegetacije i trostrukih žica)[36], i za detoniranje eksploziva.[35][34]

Sistemi kao što su valjci sastoje se od teškog bubnja opremljenog zubima ili komadima koji su namenjeni uništavanju ili detonaciji mina do određene dubine. Međutim, mine mogu biti gurnute naniže ili sakupljene u tom okretnom „lučnom talasu“ ispred valjka[34]. Ove mašine imaju problema sa strmim padinama, vlažnim uslovima i velikim kamenjem; lagana vegetacija poboljšava performanse, ali deblja vegetacija to otežava[37]. Valjci su prvi put korišćeni na Sherman tenkovima gde imaju ispružen rotirajući bubanj na koji su pričvršćeni lanci sa tegovima na kraju. Lanci se ponašaju poput okretnih čekića[34], udarna snaga je dovoljna da ukloni mine, razbije ih na komade, ošteti detonirajući mehanizam ili izbaci mine iz dubine zemlje. Oklop kabine štiti od eksplozije vozača, jer je kabina tako i dizajnirana da odbije šrapnele od mine[34]. Efikasnost čišćenja mina može biti približno 100% u idealnim uslovima, ali su zabeležene stope čišćenja daleko manje i kreću se od 50 do 60%.[38]

Prvi put korišćeni u Prvom svetskom ratu sa tenkovima, valjcima dizajnirani su da detoniraju mine; vozila otporna na eksploziju sa čeličnim točkovima, kao što je Casspir , služe sličnoj nameni. Međutim, oni koji se koriste u humanitarnom razminiranju ne mogu izdržati eksploziju iz protivtenkovske mine, pa njihovoj upotrebi mora prethoditi pažljivo istraživanje.

Iskopavanjem tla do određene dubine, vrši se modifikovanim građevinskim vozilima, kao što su buldožeri, bageri, utovarivači, traktori i sijačice. Na ta vozila dodatno se ugrađuju oklopne ploče i ojačano staklo. Uklonjeno zemljište se prosijava i pregleda. Takođe se može čistiti teren sa industrijskom drobilicom stena, koja je dovoljno robusna da izdrži eksplozije iz protivtenkovskih mina. Iskopavanje je pouzdan način čišćenja područja do dubine do koje drugi mehanički sistemi ne mogu da dostignu, a koristi se u nekoliko zemalja. Konkretno, HALO Trust procjenjuje da njihov program iskopavanja uništava mine oko 7 puta brže od ručnih deminera.[39][34]

Studija iz Ženeve iz Međunarodnog centra za humanitarno razminiranje 2004. godine zaključila je da su podaci o performansama sistema mehaničkog razminiranja loši, pa kao rezultat toga je predloženo da se ne koriste kao primarni sistem čišćenja (osim bagera)[40]. Međutim, do 2014. godine poverenje u ove sisteme naraslo je do tačke u kojoj su ih neki demineri koristili kao primarni sistem čišćenja.[41]

Mehaničke tehnike deminiranja imaju i neke poteškoće. Na strmim i valovitim terenima mogu preskočiti deo zemlje. Operatori mogu biti ugroženi od neispravnih mina ili mina sa detonatorima koji zaksnelo dejstvo eksplozije, to jest nakon prelaska preko mine ona može da eksplodira sa malim zakašnjenjem što dovodi u opasnost i osobu u mašini, kao i ljudstva koji se nađu u blizini; i inteligentne mine koje su postavljene na neku padinu i koriste razne senzore da bi aktivirali eksploziv na oklopno vozilo[34]. Zato su osmišljeni i sigurniji sistemi kao što je upotreba vozila na daljinsko upravljanje kao što su Caterpillar D7 MCAP (Sjedinjene Države) i Caterpillar D9 (Izrael).

Detekcija mina metodama baziranim na elektromagnetskim svojstvima

Pronalaženje mina detektorima metala

Metoda otkrivanja mina detektorom metala
Детаљније: Detektor metala

Metalni detektori koje koriste demineri rade na istim principima kao detektori korišćeni u Prvom svetskom ratu i modernizovani tokom Drugog svetskog rata[43]. Poljski oficir deminer Jozef Kosacki je dizajnirao detektor mina koji je korišćen za čišćenje minskih polja tokom druge bitke za El Alamein.[44]

Iako su detektori metala postali mnogo lakši, osetljiviji i lakši za rukovanje od ranijih modela, osnovni princip je i dalje elektromagnetska indukcija. Struja kroz žičanu zavojnicu stvara magnetno polje koje varira u vremenu koje zauzvrat indukuje struju u provodljivim objektima u zemlji. Zauzvrat, ove struje stvaraju magnetno polje koje indukuje struju u prijemnoj zavojnici, a rezultirajuće promene električnog potencijala mogu se koristiti za otkrivanje metalnih predmeta. Slični uređaji koriste i hobisti[43], ovde se misli na osobe koji traže plemenite metale.

Skoro sve mine sadrže dovoljno metala da ih se otkrije. Nijedan detektor ne nađe sve mine, a performanse zavise od faktora kao što su zemlja, vrsta mine i dubina ukopa. Međunarodno istraživanje iz 2001. godine otkrilo je da je najefikasniji detektor pronašao 91 posto ispitnih mina u glinenom zemljištu, ali samo 71 posto u tlu bogatom gvožđem. Najgori detektor pronašao je svega 11 procenata čak i u glinenom zemljištu. Rezultati se mogu poboljšati višestrukim prolazima kroz minska polja[43].

Još je veći problem broj lažnih detektujućih rezultata. Minska polja sadrže mnoge druge fragmente metala, uključujući šrapnele, kućišta metaka i metalne minerale. 100-1000 takvih objekata je pronađeno za svaku stvarnu minu. Što je veća osetljivost detektora, više je lažnih pozitivnih rezultata. Kambodžijski centar za uklanjanje mina otkrio je da je tokom šestogodišnjeg perioda 99,6 posto vremena (ukupno 23 miliona sati)[43] bilo provedeno kopajući nepotrebno, jer je detektor lažno signalizirao. Još jedan od podataka u Kambodži od 1992. do 1998. godine od pronađenih 200 miliona metalnih predmeta samo oko 500.000 su bile antipersonalne mine i druge eksplozivne naprave ( znači manje od 0,3 procenata)[45].

Pronalaženje mina uz pomoć georadara

Детаљније: Georadar

Georadari predstavljaju dopunu detektorima metala. Za razliku od njih koji detektuju samo prisustvo metala, georadari detektuju promene u dielektričnim svojstvima materijala, pa samim tim mogu detektovati i prisustvo nemetalnih mina. Za razliku od većine metoda za detekciju mina prikazanih tabelom (kojom) georadari imaju dugu istoriju i u potpunosti su istraženi. Prvi georadar je konstruisan daleke 1929. godine za merenje dubine Austrijskog glečera, a prvi georadar namenjen detekciji mina 1940.

Metoda detekcije na bazi merenja provodnosti

Ova vrsta detekcije koristi električnu struju malog intenziteta da napravi sliku raspodele električne provodnosti provodnog medijuma. Tehnologija je od interesa zbog relativno niske cene, kao i zbog toga što se merenjem električne provodnosti provodnog medijuma dobija direktna informacija o njegovom sastavu. Zbog toga što se provodnost zemlje nalazi unutar određenog opsega, tehnologija je upotrebljiva i za detekciju zakopanih objekata, konkretno mina.

Uređaj za merenje provodnosti zemlje se sastoji iz dvodimenzinalnog niza elektroda položenih na zemlji. Kada je jedan par elektroda pobuđen električnom strujom reda 1mA, na ostalim se meri električni napon. Posle pobuđivanja svih nezavisnih parova elektroda od interesa i merenja odgovarajućih napona, posebnim algoritmom koristeći merene podatke se konstruiše slika raspodele električne provodnosti zemlje. Prisustvo metalne ili nemetalne mine će poremetiti raspodelu električne provodnosti u zemlji.

Zbog činjenice da i metalne i nemetalne mine poremećuju raspodelu električne provodnosti, tehnologija se može iskoristiti za detekciju svih vrsta mina. Posebna pogodnost predstavlja dobra detekcija mina u vlažnim uslovima, kao što su plaže, obale mora, pirinčana polja, močvare i druga vlažna mesta, što proizilazi iz činjenice da je voda dobar provodnik. Za pronalazak mina u takvim uslovima nije potreban direktan kontakt sa zemljom, već se kontakt može ostvariti preko vodene površine. Hardver potreban za realizaciju ovakvog detektora je relativno prost i jeftin. Da bi detektor uspešno funkcionisao potreban je fizički kontakt između dvodimenzionalnog niza elektroda i zemlje, što može prouzrokovati aktiviranje mine. Tehnologija je osetljiva na električni šum, što ograničava upotrebu ovih detektora u pronalaženju mina na većim dubinama. Takođe, detektor se ne može koristiti u ekstremno suvim uslovima, kao što što su pustinje, zbog loše provodnosti zemlje.

Detekcija mina metodom analize infracrvenim zračenjem

Ovom metodom se mogu detektovati mine analizirajući promenu temperature zemljišta iznad ili oko njih[46]. Veliki deo sunčeve energije apsorbuje zemlja, vodeći njenom zagrevanju. Kao rezultat zagrevanja, zemlja emituje toplotnu energiju koja se može detektovati senzorima infracrvenog zračenja. Procesi zagrevanja i hlađenja u toku dana dovode do različitog toplotnog ponašanja ukopanih objekata i zemlje, formirajući temperaturnu razliku. Kod nemetalnih mina ova razlika nastaje zbog činjenice da je ona bolji toplotni izolator nego zemlja. U toku dana, tanak sloj zemlje iznad mine teži da akumuliše toplotnu energiju zato što mina sprečava transport toplote ispod nje. Kao rezultat toga, zemlja iznad mine će biti toplija u odnosu na njenu okolinu. U večernjim časovima, sloj zemlje iznad mine će brže predavati toplotnu energiju, postajući hladniji. Dva puta u toku dana će temperatura zemljišta ispod mine i njene okoline biti ista, onemogućavajući detekciju. Pored Sunca kao prirodnog izvora energije, za zagrevanje tla je moguće koristiti i veštačke kao što su ozračivanje tla mikrotalasima visoke energije i obasjavanjem laserima. Ova metoda ne zahteva fizički kontakt sistema za detekciju sa zemljištem pa se može koristiti sa bezbedne udaljenosti. Za kratko vreme se može skenirati relativno velika oblast, a kada se detekcija vrši iz vazduha posebno je efikasan pronalazak mina na površini zemlje. Većina senzora za detekciju mina radi u srednjotalasnom ili dugotalasnom delu infracrvenog spektra, ali su prisutna i određena tehnička ograničenja. Naime, pošto se Sunce pomera tokom dana, senke drveća, zgrada i ostalih čvrstih objekata takođe se pomeraju. Te promene količine sunčeve energije prisutne su i na miniranom području. Oblačni dani smanjuju ili eliminišu količinu sunčeve energije, a padavine smanjuju dielektrični interfejs zemljišta mina. Pored toga, infracrveni senzori ne mogu „gledati“ kroz čvrste objekte (lišće na primer) i zahtevaju optički pristup minama.

Akustičko-seizmička metoda

Akustičko-seizmička metoda se sastoji u generisanju zvučnih ili seizmičkih talasa prema zemlji i merenju vibracija na njenoj površini[47]. Ovaj proces je sličan traženju drvenih delova u zidu: materijali sa različitim osobinama vibriranja će se ponašati različito kada se izlože zvučnim ili seizmičkim talasima. Za razliku od prethodno opisanih metoda, kod ove se prisustvo mina ne zasniva na elektromagnetskim svojstvima materijala.

Akustičko-seizmički sistem za detekciju mina generiše zvuk iznad zemlje preko zvučnika. Deo akustičke energije se reflektuje od površine zemlje, a ostatak nastavlja propagaciju u vidu talasa. Kada talas naiđe na ukopane predmete, kao što su mine, deo energije se reflektuje prema površini zemlje, izazivajući podrhtavanje tla. specijalizovani senzori mogu detektovati ove vibracije bez kontakata sa zemljom. U tu svrhu se najčešće koriste radari, ultrasonični uređaji, laserski vibrometri i mikrofoni. Rad senzora, baziranih na ovoj metodi, se zasniva na razlikama u mehaničkim osobinama mina i okolnog zemljišta, i po tome se oni razlikuju od bilo kojih drugih. Na testiranjima je uočen izuzetno mali broj lažnih signala. Prilikom jednog testiranja u Arizoni od 19 ukopanih protivtenkovskih mina, akustičko-seizmički sistem je uspešno pronašao 18 što predstavlja verovatnoću detekcije od 95%, uz postojanje samo jednog lažnog signala. Pokazano je da prisustvo stena i delića metala u zemlji ne izaziva pojavu lažnih signala, a da do eventualne pojave može doći usled prisustva staklenih boca i konzervi zbog sličnih osobina podrhtavanja. Dodatna pogodnost predstavlja imunost na ekstremno suve i vlažne uslove, mada postoji ograničenje u detekciji na zaleđenom tlu.

Najveći nedostatak ove metode je nemogućnost pronalaska mina na većim dubinama zbog znatnog slabljenja energije odbijene od ukopanih predmeta sa porastom dubine. Mine koje se nalaze na dubini većoj od njenih dimenzija nemoguće je pronaći. Dodatni nedostatak može predstavljati gusta vegetacija koja može unositi smetnje u rad senzora za detekciju vibracija, kao i relativno spora detekcija. Vreme potrebno za skeniranje jednog kvadratnog metra iznosi od 125 do 1000 sekundi.

Biološke metode za detekciju mina

Biološke metode za detekciju mina se sastoje u korišćenju sisara, insekata i mikroorganizama u detekciji prisustva čestica eksploziva u vazduhu i na zemlji[45]. Kada je mina ukopana u zemlji, ona skoro uvek ispušta čestice eksploziva i druge hemijske derivate u okolno zemljište kroz male pukotine na telu mina ili kroz samo telo mina u slučaju nemetalnih mina. Oko 95% eksplozivnih čestica će biti zadržano u zemlji u okolini mine, a ostalih 5% će napustiti oblast u kojoj se nalazi mina, najčešće rastvaranjem u vodi prisutnoj u zemljištu i kasnijim isparavanjem.

Psi

Pas dresiran za pronalaženje mina (nemački ovčar)
Детаљније: Pas

Upotreba pasa za namene detekcije i razminiranja počela je u Drugom svetskom ratu, međutim tek u poslednje dve decenije 20. veka psi su postali značajan deo globalnih napora u humanitarnom razminiranju, pa se danas u 23 države u svetu koristi više od 600 pasa u programima humanitarnog razminiranja. Izuzetna razvijenost čula mirisa i mogućnost njihovog uvežbavanja da njuhom pronalaze različite predmete koriste se u detekciji mina. Pas ima njuh koji 100 do 1000 puta nadmašuje i najosetljivije hromatografske aparate, a može osetiti pare eksploziva iz ukopanih i položenih mina godinama posle proizvodnje. U idealnim uslovima (bez vetra, normalna temperatura vazduha, pogodno zemljište), uvežbani pas lako pronalazi minirana područja. Psi se treniraju korišćenjem tradicionalnih operativnih metoda. Za svaku uspešno pronađenu minu psi dobijaju hranu. Prednost u korišćenju pasa u detekciji mina je u tome što ne postoji mina koju pas ne može nanjušiti. Nedostaci su što se psi brzo zamaraju (dnevno mogu raditi najviše 4-5 sati), obuka pasa je dugotrajan proces (oko dve godine) i što pas minirana područja pronalazi mnogo lakše nego pojedinačnu minu. Velika prednost pasa u detekciji jeste brzo pretraživanje područja na kojima nema mina i što relativno lako i brzo pronalaze granice minskih polja (što je od svih aktivnosti u pronalaženju mina najteže i najopasnije).

Afrički pacovi

NGO organizacija APOPO obučava pacove za pronalazak mina i ovde pacov dobija zasluženu nagradu posle pronalaska mine
Dresirani pacov (HeroRAT) pronalazi minu

Poput pasa i džinovski afrički pacovi se obučavaju da nanjuše hemikalije poput TNT-a u minskim poljima. Belgijska nevladina organizacija APOPO obučava pacove u Tanzaniji po ceni od 6000 dolara po pacovu[48][49][50]. Ovi pacovi pod nadimkom "HeroRATS", raspoređeni su u Mozambiku i Kambodži. APOPO finansira rad sa štakorima za uklanjanjem više od 100.000 mina[51].

Pacovi imaju prednost što su daleko manje težine od ljudi pa i pasa, pa je manja verovatnoća da će aktivirati mine. Oni su dovoljno pametni da uče ponavljajući zadatke; a za razliku od pasa, oni se ne vezuju za svoje trenere, pa ih je lakše prebacivati između rukovaoca. Imaju mnogo manje lažnih detektovanih rezultata nego detektori metala, koji otkrivaju bilo koji oblik metala, tako da za jedan dan mogu da pokriju područje koje bi detektoru metala mogli da urade za dve nedelje[52].

Pčele

Детаљније: Pčela

Pčele imaju oštro čulo mirisa i mogu se trenirati da pronađu eksplozive, bombe i kopnene mine, kao i ostale hemikalije, uključujući droge i tela u raspadanju.

Pčele se treniraju na isti način kao psi i pacovi. Nagrađuju se hranom pomešanom sa mirisom hemijske materije koja se istražuje. One ukazuju na prisustvo mirisa svojom brojnošću, a konstatovano je da taj trag detektuju na nekoliko metara od cilja. Kao i ostali biološki sistemi koji osećaju miris, pčele ne mogu da pronađu mine koje isparavaju. One se ne mogu koristiti noću, po lošem vremenu, kiši i vetru, kada temperatura padne na nulu ili blizu tačke mržnjenja. Za razliku od pasa, pčele nisu vezane za vodiča i ukupni troškovi su višestruko manji. Mogu se pripremiti i pustiti u „upotrebu“ u roku jednog ili dva dana i u svrhu pronalaska mina se mogu koristi lokalne pčele i pčelari.

Bakterije

Детаљније: Bakterija

Naučnici su 1990. godine otkrili vrstu bakterija, koja u prisustvu TNT pokazuje osobinu fluorescencije. Vrsta proteina koja se nalazi u ovim bakterijama prepoznaje oblik molekula TNT i u njegovom prisustvu pokazuje fluorescenciju. Princip rada se sastoji u nanošenju bakterija na potencijalno minsko područje, najčešće iz vazduha korišćenjem aviona ili helikoptera. Posle nekoliko sati tim ljudi detektorima ispituje osobinu fluorescencije sa zemlje ili iz vazduha. Ovom metodom se za kratko vreme može ispitati velika oblast. Pojava lažnih signala je svedena na minimum zbog toga što bakterije reaguju samo na prisustvo molekula TNT. Metoda je osetljiva na spoljne uslove kao što su ekstremno visoke temperature i ekstremno suva zemlja koja za kratko vreme apsorbuje bakterije. Dodatan nedostatak može predstavljati nedetekcija pojedinih signala sa bakterija detektorima fluorescencije. Ukoliko prilikom transporta i postavljanja mina deo eksplozivnih čestica napusti telo mina, može doći do pojave fluorescencije i na mestima ispod kojih se ne nalaze mine.

Hemijske metode za detekciju mina

Veliki broj nebioloških metoda za detekciju prisustva čestica eksploziva u vazduhu i na zemlji je istraživan poslednjih par godina[45]. Od svih hemijskih metoda za detekciju mina prikazanih u tabeli senzor za određivanje prisutnosti čestica eksploziva baziran na promeni fluorescencije može detektovati najmanju količinu (svega 10-15g/ml). Senzor se sastoji iz dve staklene pločice premazane tankim slojem fluorescentnog polimera. Kada isparenje koje u sebi sadrži čestice eksploziva prođe između staklenih pločica, dolazi do trenutnog gubitka fluorescencije koje polimeri emituju. Specijalizovan uređaj za detekciju promene fluorescencije obaveštava operatera zvučnim signalom o prisustvu eksploziva.

Prikaz hemijskih metoda u detekciji mina
Vrsta metode Količina eksploziva koja se može detektovati (broj grama eksploziva u jednom mililitru vazduha)
Metoda bazirana na promeni fluorescencije u prisustvu čestica eksploziva10-15
Metoda bazirana na promeni otpornosti u prisustvu čestica eksploziva10-12
Metoda bazirana na promeni rezonantne frekvencije u prisustvu čestica eksploziva10-11

Senzor za određivanje prisustva čestica eksploziva u vazduhu metodom promene otpornosti se sastoji iz niza detektora od kompozita polimera, dok svaki individualni detektor sadrži odabranu kombinaciju polimera i čađi. Čađ ovde deluje kao električni provodnik i koristi se za merenje otpornosti detektora. Ona je potrebna za merenje otpornosti zato što su većina polimera izolatori. Kada je isparenje koje u sebi sadrži čestice eksploziva prošlo kroz senzor matricu, analit se apsorbovao i uzrokovao bubrenje polimera. To bubrenje može prekinuti put provodnosti česticama čađi, što direktno povećava otpornost tog detektora. Svaki individualni detektor ima različitu reakciju na različite analite. Promena izmerene otpornosti matematički se proračunava, a rezultat proračuna je određivanje analita prisutnog u isparenju.

Osnovne komponente senzora za određivanje prisustva čestica eksploziva u vazduhu merenjem rezonantne frekvencije su visokofrekventni rezonatori (od 2 do 6GHz), koji se razvijaju kao ekstremno osetljivi maseni senzori, organski slojevi (filmovi) sposobni da selektivno apsorbuju ciljne uzorke mirisa (isparenja) i inteligentni softver konstruisan tako da detektuje odzive uzoraka u provodnom sloju i informiše operatera o tome. Rezonantna frekvencija sredstva menja se kada se apsorbuju isparenja, a veličina i vremenska zavisnost promene frekvencije funkcija su konkretnog organskog sloja.

Uređaji bazirani na ovim metodama su malih dimenzija i težine, laki za transport i rukovanje i mali potrošači električne energije. Tipična veličina jednog uređaja porediva je sa veličinom detektora metala, i kao i oni, mogu da rade iz pokreta. Nedostatak ovih metoda je moguća pojava lažnih signala, kao rezultat prisustva čestica eksploziva iz drugih izvora. Ovo je naročito često u oblastima borbenih dejstava zbog ogromne količine eksploziva koja potiče iz konvencionalnih oružja. Detekcija metalnih mina u ektremno suvim uslovima takođe predstavlja ograničenje.

Metoda detekcije mina bombardovanjem neutronima

Inžinjer testira detektor neutrona

Metoda se sastoji u razlikovanju čestica eksploziva u mini i strukture okolnog zemljišta bombardovanjem neutronima i detekcijom gama zračenja ili povratnih neutrona. U zavisnosti od odziva (da li je u pitanju gama zračenje ili su pitanju povratni usporeni neutroni) razlikuju se: metoda toplotnog aktiviranja neutrona TNA (енгл. Thermal Neutron Activation) i metoda promene energije neutrona (енгл. Neutron Moderation)[45].

Toplotnim aktiviranjem neutrona uzorak se bombarduje neutronima emitovanim od radio izotopa ili akcelatora. Oni stupaju u interakciju sa jezgrima azota, kojim obiluje većina eksploziva, rezultujući emisijom specifičnog gama zračenja koje se može detektovati. TNA može penetrirati zemljište do dubine 100-200 mm. Međutim, prisutna je opasnost od delovanja neutronskog izvora na operatera. Fizika rada je onemogućila pravljenje sistema malih dimenzija i težine, pa ne postoje ručno-prenosivi minoistraživači koji se baziraju na ovoj metodi.

Metoda promene energije neutrona se sastoji u bombardovanju zemljišta neutronima i detekcijom povratnih usporenih neutrona. Merenjem odnosa broja povratnih usporenih neutrona i broja incidentnih brzih neutrona se koristi kao indikator prisustva mine. Fizika procesa dozvoljava upotrebu zračenja manjih snaga i omogućuje korišćenje ručno-prenosivih minoistraživača. Metoda daje najbolje rezultate u detekciji objekata koji u sebi sadrže hemijske elemente sa malim atomskim brojem. Sa druge strane, prisustvo vode u zemljištu iziskuje mnogo lažnih signala zbog prisustva vodonika. Do pojave lažnih signala dolazi i usled fluktuacija na površini zemljišta. Moguće rešenje ovih problema se sastoji u generisanju vizuelne prostorne slike od pristiglih neutrona iz zemljišta.

Nuklearna četvoropolna rezonancija

Nuklearna četvoropolna rezonancija je RF (енгл. Radio Frequency) tehnika namenjena ispitivanju i detektovanju specifičnih hemijskih sastojaka, uključujući i eksploziv[53]. Uređaj baziran na ovoj metodi indukuje RF impulse na određenim frekvencijama usmerenih prema zemlji preko kalema primaknutog tlu. Pod uticajem RF elektromagnetskih talasa spinovi u atomima mogu da pređu iz jednog energetskog nivoa u drugi, ali samo na određenim frekvencijama. Kada se to desi dolazi do pojave rezonancije i formiranja povratnog signala (električni potencijal) u prijemnom kalemu.

Za razliku od drugih tehnika, verovatnoća pojave lažnih signala zavisi od vremena ispitivanja oblasti i količine čestica eksploziva u zemlji. Povećanjem vremena ispitivanja se može postići velika verovatnoća detekcije uz malu verovatnoću pojave lažnih signala. Tako na primer, vreme ispitivanja u trajanju od 2-3 minuta vodi ka verovatnoći detekcije od 0,99, odnosno verovatnotnoći pojave lažnih signala manjoj od 0,05. Tehnika je posebno pogodna za detekciju mina koje u sebi sadrže RDX (ciklo-trimetilen-trinitroamin) zbog dobrih performansi i kratkog trajanja ispitivanja (manje od tri sekunde). Dodatna pogodnost predstavlja robusnost na različite tipove zemljišta. Na RF frekvencijama od 1-5 MHz nema preteranog slabljenja talasa u zemlji.

Glavni nedostatak nuklearne četvoropolne rezonancije je loša detekcija mina koje u sebi sadrže TNT, zbog izuzetno slabog signala koji stiže ne površinu zemlje. Detekcija je jedino moguća sa znatnim povećanjem vremena ispitivanja. Drugi nedostatak mogu predstavljati RF smetnje iz okoline. Te smetnje su naročito izražene prilikom detekcije TNT, jer se njegove rezonantne frekvencije(790-900KHz) nalaze u AM radio opsegu. Ovom metodom se ne mogu detektovati mine sa metalnim telom, zbog nemogućnosti prolaska RF talasa kroz njih, kao i mine koje u sebi sadrže tečan eksploziv. Postupak je vrlo osetljiv na razdaljinu prijemnog kalema i ekploziva, pa zbog toga, uređaj mora biti primaknut blizu tla. To može biti problematično kod terena obraslog gustom vegetacijom.

Poređenje karakteristika metoda detekcije mina

Veliki broj lažnih signala utiče da detekcija mina bude spor, opasan i skup proces. Svaki objekat signaliziran detektorom metala mora se ispitati ručno. Pored detektora metala, poslednjih godina su razvijene metode koje detektuju neke druge karakteristike mina. Glavni ciljevi tih metoda su znatno smanjenje lažnih signala i velika verovatnoća detekcije mina. Na taj način se smanjuje vreme razminiranja i smanjuju šanse da specijalizovano ljudstvo (pirotehničari) budu povređeni. U tabeli su sumirane sve metode koje se koriste u detekciji mina. Druga kolona u tabeli pokazuje na kom principu se vrši detekcija. Ostale kolone prikazuju prednosti i nedostatke svake od metoda. Kao što se iz tabele i može uočiti ne postoji metoda koja se može primeniti u detekciji svih tipova mina i pod svim uslovima. Tako na primer, nuklearna četvoropolna rezonancija uspešno i brzo pronalazi mine koje sadrže tetril kao osnovno punjenje, dok je ograničena pronalaskom mina koja u sebi sadrže TNT. Sistemi za akustičku detekciju mina generišu izuzetno mali broj lažnih signala, ali oni ne mogu pronaći mine koje su zakopane na većim dubinama. Senzori za hemijsku detekciju sadržaja mina mogu detektovati mine sa malim sadržajem metala u vlažnoj zemlji, ali sa njima se ne mogu detektovati mine u suvom zemljištu.

Tehnologija Princip rada Prednosti Nedostaci
Metode bazirane na elektromagnetskim svojstvima
Detektori metalaIndukovanje električne struje u metalnim delovima mineDetekcija nezavisna od vremenski promenljivih uslovaLoša detekcija nemetalnih mina; Veliki broj lažnih signala
GeoradarRefleksija radio-talasa od ukopanih objekata i zemljeMogućnost detekcije svih tipova minaEkstremno suvi i vlažni uslovima; Stene, korenje biljaka, podzemne vode
Metoda detekcije na bazi merenja provodnostiOdređivanje raspodele električne provodnosti u zemljiMogućnost detekcije svih tipova minaEkstremno suvi uslovi; Mogućnost neželjene detonacije mina
Metoda analize infracrvenim zračenjemAnaliza promene temperature zemljištaBrza pretraga; Rad sa bezbedne udaljenostiNemogućnost pronalaska individualnih mina
Akustičko/seizmička metodaRefleksija zvuka ili seizmičkih talasa od ukopanih objekata i zemljeMali broj lažnih signala; ne oslanja se na elektromagnetna svojstvaMine na većoj dubini; Vegetacija;

Zaleđeno tlo

Metode za detekciju čestica u vazduhu ili na zemlji
Biološke metode

(psi, pčele, bakterije)

Živi organizmi detektuju prisustvo eksplozivaPotvrda prisustva eksplozivaEkstremno suvi uslovi;

Pojava lažnih signala

Metoda zasnovana na promeni fluorescencije polimeraPromena fluorescencije polimera u prisustvu eksplozivaPotvrda prisustva eksplozivaEkstremno suvi uslovi;

Pojava lažnih signala

Metoda bazirana na promeni otpornosti polimeraPromena otpornosti polimera u prisustvu eksplozivaPotvrda prisustva eksplozivaEkstremno suvi uslovi
Metoda zasnovana na promeni rezonantne frekvencijePromena rezonantne frekvencije u prisustvu eksplozivaPotvrda prisustva eksplozivaEkstremno suvi uslovi;

Pojava lažnih signala

Metode za detekciju eksploziva unutar mina
Nuklearna četvoropolna rezonancijaDetekcija rezonancije atomskog jezgra pobuđenog RF impulsomIdentifikacija eksplozivaTNT; Tečni eksploziv;

Radio smetnje;

Metode detekcije mina bombardovanjem neutronimaDetekcija emisije zračenja iz jezgara atomaIdentifikacija eksplozivaVlažno zemljište; Fluktuacije na površini zemljišta
Metoda detekcije pipalicomIspitivanje zemljišta pipalicomPouzdan način koji može odmeniti bilo koju metoduTežak teren, kamenje, korenje; Potreban fizički kontakt sa minom

Savremene metode

Savremene metode se odnose na primene multisenzora u detekciji mina. Naime, nijedan pojedinačan metod za detekciju mina ne može postići veliku verovatnoću detekcije pri maloj verovatnoći pojave lažnih signala, za sve tipove mina i u svim vremenski promenljivim uslovima. Kao što je jasno iz prethodnih poglavlja, svaki metod ima izvesna ograničenja. Osnovni razlozi za uvođenje multisenzorskog sistema su smanjenje broja lažnih signala i povećanje verovatnoće detekcije, i smanjenje vremena potrošenog u detekciji. Multisenzor za detekciju mina koji kombinuje tehnologije sa različitim izvorima lažnih signala, značajno može smanjiti njihovu pojavu. U tabeli je dat uporedni prikaz nezavisnih tehnologija i uzroci pojavljivanja lažnih signala.

Uporedni prikaz uzroka pojavljivanja lažnih signala
Vrsta detekcije Uzroci pojavljivanja lažnih signala
Detektor metalaParčići metala
GeoradarStene, korenje, podzemne vode
Akustičko-seizmička metodaKonzerve, staklene boce, šupljine u zemlji
Promena fluorescencije polimeraOstaci eksploziva
Nuklearna četvoropolna rezonancijaRF smetnje

Takođe, korišćenjem multisenzorskih sistema povećava se verovatnoća pronalaska različitih tipova mina u različitim tipovima zemljišta. Kao što se iz tabela može i uočiti, moguće je napraviti multisenzorski sistem koji je robustan na različite spoljne uslove i tipove mina.

Uporedni prikaz uslova pri kojima se postiže dobra detekcija
Vrsta detekcije Metalne mine Nemetalne mine Mine sa TNT Mine sa RDX Suva zemlja Vlažna zemlja
Detektor metaladanedadadada
Georadardadadadadane
Akustičko-seizmička metodadadadadadada
Promena fluorescencije polimeradadadadaneda
Nuklearna četvoropolna rezonancijanedanedadada

Podaci iz pojedinih senzorskih komponenata multisenzora za detekciju mina se mogu predavati operateru na dva načina. Kod prvog načina svaka komponenta multisenzora obezbeđuje operateru nezavistan signal. Na osnovu tih signala operater donosi konačnu odluku. Tako na primer, multisenzor HSTAMIDS (енгл. Handheld Standoff Mine Detection System), koji se sastoji iz georadara i detektora metala, daje dva nezavisna signala operateru- jedan sa detektora metala i drugi sa georadara- i operater na osnovu njih mora odlučiti na kojim mestima će se vršiti iskopavanja[45]. Drugi pristup podrazumeva obradu signala pristiglih sa pojedinih komponenata senzora, posebnim algoritmima, i prosleđivanje jedinstvenog signala operateru na osnovu kojeg se donosi odluka.

Vidi još

Reference

  1. (језик: енглески) Keeley, Robert (2017). „"Improvizirane eksplozivne naprave (IED): Perspektiva humanitarne akcije". Časopis za uništavanje konvencionalnog oružja. 21 (1): Član 3. Приступљено 8. 3. 2019. 
  2. (језик: енглески) „Improvizovane eksplozivne naprave nanose mnogo teže povrede od fabričkih nagaznih mina". BMJ redakcija. Архивирано из оригинала на датум 27. 03. 2019. Приступљено 11. 3. 2019. 
  3. (језик: енглески) Oppenheimer, Andy (6. 2. 2018). „Demining: Ridding Lands of a Deadly Legacy”. CBRNe Portal (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 27. 03. 2019. Приступљено 8. 3. 2019. 
  4. (језик: енглески) „Žrtve”. Landmine Monitor (Извештај). Međunarodna kampanja za zabranu nagaznih mina. 2017. 
  5. (језик: енглески) „"Dan podizanja svesti o minama - informativni list”. Udruženje Ujedinjene nacije za mine. (на језику: енглески). Приступљено 8. 11. 2019. 
  6. (језик: енглески) Griffin, Scott (13. 5. 2014). „Sappers: Engineer commandos on the front lines” (на језику: енглески). U. S. Army. Приступљено 13. 3. 2019. 
  7. 7,0 7,1 (језик: енглески) Department of the Army. Deo drugi, Poglavlje 9: Protivminske operacije. Field Manual 20–32. GlobalSecurity.org. Приступљено 13. 3. 2019. 
  8. (језик: енглески) Lock, John D. (januar 1989). Mobilnost bojnog polja: Tim za kontra prepreke“.”. Pešadije. 79 (1): 28—32. 
  9. (језик: енглески) Mansfield, Ian (2015). Ulazak u minsko polje: život posvećen uklanjanju mina širom sveta. Big Sky Publishing. ISBN 9781925275520. 
  10. (језик: енглески) Rees, Laurence (1999). War of the century : when Hitler fought Stalin. BBC Books. стр. 118. ISBN 0-563-38477-8. »Curt von Gottberg, the SS-Obergruppenfuhrer who, during 1943, conducted another huge anti-partisan action called Operation Kottbus on the eastern border of Belorussia, reported that 'approximately two to three thousand local people were blown up in the clearing of the minefields'.« 
  11. (језик: енглески) John Pike (25. 1. 2006). „Mk7 Antipersonnel Obstacle Breaching Systems (APOBS)”. Globalsecurity.org. Приступљено 10. 9. 2009. 
  12. (језик: енглески) (GICHD Guide to Mine Action. str. 26–27.)
  13. (језик: енглески) (GICHD Guide to Mine Action. str. 42.)
  14. (језик: енглески) (GICHD Guide to Mine Action. str. 43.)
  15. (језик: енглески) (GICHD Guide to Mine Action. str. 68.)
  16. (језик: енглески) (GICHD Guide to Mine Action. str. 62.)
  17. (језик: енглески) Smith, Andy. „Land Release – a reduction in standards?”. Humanitarian Mine Action. Andy Smith. Приступљено 26. 3. 2019. 
  18. (језик: енглески) Director, UNMAS (jun 2013). IMAS 09.10: Clearance requirements (PDF) (2nd изд.). United Nations Mine Action Service. стр. 1. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 27. 3. 2019. Приступљено 12. 4. 2020. 
  19. (језик: енглески) (GICHD Guide to Mine Action. str. 135–136.)
  20. (језик: енглески) Patel, Divyakant L.; Burke, Sean P. (januar 2003). In-Situ Landmine Neutralization by Chemical versus Thermal Initiation Deminer Preferences (PDF). U.S. Army, CECOM, Night Vision and Electronic Sensors Directorate (NVESD). 
  21. (језик: енглески) „Shuttle fuel clears landmines”. BBC News. 4. 11. 1999. Приступљено 11. 4. 2019. 
  22. (језик: енглески) Pappas, Charles (2019). One Giant Leap: Iconic and Inspiring Space Race Inventions that Shaped History. Rowman & Littlefield. стр. 138—139. ISBN 9781493038442. 
  23. (језик: енглески) „Contamination & Clearance”. Landmine Monitor (Извештај). International Campaign for the Banning of Landmines. 2017. 
  24. (језик: енглески) „How many landmines are in the ground worldwide?”. Dag Hammarskjöld Library (на језику: енглески). United Nations. Приступљено 26. 3. 2019. 
  25. (језик: енглески) (GICHD Guide to Mine Action. str. 28.)
  26. (језик: енглески) (Mechanical Application in Demining. str. 5.)
  27. 27,0 27,1 (језик: енглески) Director, UNMAS (jun 2013). IMAS 10.30: Safety & occupational health – Personal protective equipment (PDF) (2nd изд.). United Nations Mine Action Service. стр. 1. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 28. 3. 2019. Приступљено 13. 4. 2020. 
  28. (језик: енглески) Smith, Andy (2018). „PPE development and needs in HMA”. The Journal of Conventional Weapons Destruction. 22 (1): 2. 
  29. (језик: енглески) Doswald-Beck, Louise; Herby, Peter; Dorais-Slakmon, Johanne (1. 1. 1995). „Basic Facts: the human cost of landmines – ICRC”. International Committee of the Red Cross (на језику: енглески). Приступљено 12. 3. 2019. 
  30. (језик: енглески) „How much money is needed to remove all of the world's landmines?”. ASK DAG (на језику: енглески). United Nations. 9. 5. 2018. Приступљено 12. 3. 2019. 
  31. (језик: енглески) „International Cooperation and Assistance”. Finish the Job. International Campaign to Ban Landmines. Приступљено 28. 3. 2019. 
  32. (језик: енглески) „Support for Mine Action”. Landmine Monitor 2017. International Campaign to Ban Landmines and Cluster Munition Coalition. 2017. Приступљено 7. 3. 2019. 
  33. (језик: српски) Radić Vlado (2007): Mine : vrste i karakteristike : detekcija : razminiranje : zaštita od mina : uništavanje : kasetiranje i razbacivanje. Beograd : Vojnoizdavački zavod
  34. 34,0 34,1 34,2 34,3 34,4 34,5 34,6 (језик: енглески) Chun, Tan; Lye, Gary Wong Hock; Weng, Bryan Soh Chee (2009). „Introduction to mine clearing technology” (PDF). DSTA Horizons: 117—129. Приступљено 28. 3. 2019. 
  35. 35,0 35,1 (језик: енглески) (Mechanical Application in Demining. str. 140–141.)
  36. (језик: енглески) (Mechanical Application in Demining. str. 104.)
  37. (језик: енглески) (Mechanical Application in Demining. str. 28.)
  38. (језик: енглески) (Mechanical Application in Demining. str. 62–64.)
  39. (језик: енглески) (Mechanical Application in Demining. str. 31–35.)
  40. (језик: енглески) (Mechanical Application in Demining. str. 4.)
  41. (језик: енглески) (GICHD Guide to Mine Action. str. 140.)
  42. (језик: енглески) Pike, John. „Hydrema 910 Mine Clearing Vehicle”. GlobalSecurity.org. Приступљено 28. 3. 2019. 
  43. 43,0 43,1 43,2 43,3 (језик: енглески) (MacDonald & Lockwood (2003). str. 7–11.)
  44. (језик: енглески) Modelski, Tadeusz (1986). The Polish contribution to the ultimate allied victory in the Second World War. Tadeusz Modelski. стр. 221. ISBN 9780951117101. 
  45. 45,0 45,1 45,2 45,3 45,4 (језик: енглески) Jacqueline MacDonald, J.R. Lockwood, John McFee, Thomas Altshuler, Thomas Broach, Lawrence Carin, Russell Harmon, Carey Rappaport, Waymond Scott, Richard Weaver (2003) : Alternatives for landmine detection. Santa Monica : Science and Technology Police Institute
  46. (језик: енглески) Rob Siegel, „Land mine detection“, IEEE Instrumentation & Measurement Magazine. pp. 22 – 28, December 2002
  47. (језик: енглески) Donskoy, D. M., N. Sedunov, A. Ekimov, and M. Tsionskiy, „Nonlinear Seismo-Acoustic Land Mine Detection and Discrimination“, Journal of the Acoustical Society of America, vol. 111, No. 6, 2002
  48. (језик: енглески) „APOPO”. APOPO. Приступљено 10. 9. 2009. 
  49. (језик: енглески) Richardson, Nigel (17. 2. 2019). „Hero rats, singing puddles and crowd-free ruins: A postcard from Cambodia in rainy season”. The Telegraph. Приступљено 7. 3. 2019. 
  50. (језик: енглески) Wexler, Alexandra (4. 5. 2018). „How Giant African Rats Are Saving Lives in Former War Zones”. Wall Street Journal. Приступљено 7. 3. 2019. 
  51. (језик: енглески) Karen, Brulliard (21. 12. 2017). „These heroic rats detect land mines. Now they might help save an endangered anteater”. Washington Post (на језику: енглески). Приступљено 7. 3. 2019. 
  52. (језик: енглески) Kalan, Jonathan (18. 11. 2014). „Rats: Scratch and sniff landmine detection”. bbc.com (на језику: енглески). Приступљено 7. 3. 2019. 
  53. (језик: енглески) Joel B. Miler and Geoffrey A. Barral, „Explosive Detection with Nuclear Quadrupole Resonance“, American Scientist, vol. 93. pp. 50 – 57, January 2005

Dodatna literatura

Spoljašnje veze

Studie
Vladini programi
NGOs